Јован Младеновић и Алмир Пјево су пар који живи у насељу Гроцка и који због своје љубави годину дана добијају пријетње и трпе нападе на своју имовину.
Последња ситуација која је могла да ескалира, да нису били опрезни, догодила се када су у једној од ретких прилика одлучили да прошетају Дунавским кејем.
“Шетали смо кејем у Гроцкој и прошао је ауто који нама у том моменту није било познат. Касније смо на снимцима са надзорних камера видјели да нам је више пута пролазио поред куће, али нас ти људи никада до тада нису узнемиравали. Ауто је полако пролазио поред нас и двојица мушкараца су почели да нас вређају. Стали су и они и ми. Искорачио сам према њима и питао зашто то раде. Ударио ме је и адреналин и страх не сећам се детаља. Као да нисам био свестан. Али се, ипак, прецизно сећам да је рекао да се склонимо и да ће да нас пребију. То је поновио два пута. Знам идентитет те две особе”, прича Јован за Телеграф.рс.
Како каже, окренуо се и наставио даље како не би дошло до инцидента јер момке “познаје из приче, зна да су агресивни, да се бију и да праве проблеме”.
Јован живи са дечком који је држављанин Босне и Херцеговине. Осим сталних претњи, велике проблеме имају и са његовим останком у Србији. Максимум боравка је три месеца, те зато константно морају да прелазе границу и враћају се како би боравак у нашој земљи продужио.
Желели да подигну свест о проблемима ЛГБТ особа
Њих двојица су, у жељи да подигну свест о проблемима ЛГБТ особа у Србији о таквим темама почели да говоре на друштвеној мрежи ТикТок.
– Од кад је дечко дошао и од кад смо почели да снимамо, нападају нас, вређају, пљују на улици, ломе ми прозоре на кући, једно вече су долазили и шутирали ми на врата. Пролазе нон-стоп аутом око куће, бацају флаше. То траје већ годину дана. Покушавамо да нађемо излаз. Јако је тешко – објашњава Јован.
ако објашњава, у једном моменту су угасили профил на ТикТоку како би видели да ли је то разлог за све што трпе. Ипак, претње и напад на имовину су се наставили.
– На све то, мој отац трпи притиске и њему све то тешко пада. Људи су приметили да, када се на ТикТок укључимо уживо, сваки час устајемо и гледамо кроз прозор јер нам круже око куће. Сад се то смањило због камера, али некима није стало ни до тога што има камера јер знају да нико неће да нас заштити. Одлучили смо да јавно причамо о томе јер је време да се неке ствари овде промене. Али, ми смо мислили да ће неко да нас заштити. Причали смо о томе да треба да се усвоји закон о истополним заједницама, о томе колико то нама прави проблем. О својим проблемима смо причали мање да не би околина стекла утисак да је страх још већи, па да нас напада још више – објашњава.
Дискриминација на радном месту
Проблеме, каже, има и при проналаску посла. Сматра да послодавац који га запосли не зна да је хомосексуалац, али да се ситуација мења чим се истина, као да ће да утиче на његов рад, сазна.
– Дошли смо до проблема да тешко нађем посао. Кад послодавац сазна да сам геј особа, притиска ме. Чудно ме гледају, смеју се. Видим да напросто желе да ме отерају одатле. Нама заиста треба помоћ и заштита. Ја не могу да нађем посао, да одем да радим, бојим се да оставим Алмира самог код куће, плашим се за његову безбедност. Треба да размишљам да ли ће њега неко да убије док ја нисам ту.
Недавно сам почео да радим у продавници. Први дан сам био на паузи испред продавнице. Један дечко је прошао поред мене и пљунуо ме. Осетио сам страх јер сам помислио да може да ме сачека после посла и да ме нападне. Виде нас да идемо у продавницу и само се појави екипа која почне да нас вређа. Више пута је могло да дође до физичког сукоба који смо избегли јер смо побегли одатле – додаје Јован.
Како каже, има пар екипа које им праве проблем. Једна је константна, али почињу и да се појављују нове.
– Сви нам говоре да се ништа није десило, а боље да се ништа не деси, да побегнемо на време, него да нас убију. Комшије су мојој мајци рекле да су виделе да су нас пратили са палицама. Питање је момента када ће нешто опасно да се деси. Рекао сам полицији да нам констано обилазе аутом око куће и да је питање када ће да нам упадну у дом. Звали смо полицију и за штету на кући. Пет пута су ломили прозор. Последњи пут нисмо заменили, пре тога је отац заменио о свом трошку иако ни он није ништа скривио. Први пут нисмо звали полицију јер смо били у страху. Тада су кренули масовно да нас нападају на улици, стално да нам пролазе поред куће, нон-стоп су нас чекали да изађемо из куће да нас пребију. Ја не могу ни да се сетим колико је возила кружило око куће током једне ноћи. Од кад смо поставили камере то се ређе дешава, али и даље долази до тога – истиче.
Јован напомиње да након пријаве претњи и напада на имовину ниједном није добио записник надлежних. На снимцима са надзорних камера у које је Телеграф.рс имао увид, види се да је полиција долазила на њихову адресу. Према нашим незваничним сазнањима, не постоји ниједна заведена пријава.
– Све сам то рекао полицији. Што се тиче штете на кући рекли су да не могу, да је у питању материјална штета и да није њихова надлежност уколико не нађемо тачног починиоца, а они сви носе капуљаче и маске. Када су нам последњи пут полупали прозор, једног од њих сам препознао, али не могу да тврдим сто одсто да је он кад носи маску и има капу. Немамо начина да ишта докажемо. Ја идем улицом и укључујем телефон на снимање и ништа се не деси. Како искључим снимање, неко насрне на нас – прича Јован.
Дошли су, каже, у ситуацију да не знају шта да раде. Једини спас виде у томе да оду, али за то немају финансијских средстава.
– Морамо да идемо стално на границу, а немамо пара за то јер ја не могу да радим. Пуштали су нам националистичку музику поред куће. Ми смо сами у свему овоме. Мој отац нам помаже, али ни он нема средстава да нам помогне да одемо одавде. Осећамо се угрожено. Једном или два пута може да се деси да вам неко разбије прозор, али толико пута није случајност.
Доста људи који их нападају, каже, познаје, али је и даље велики број оних који долазе и не може све да их идентификује.
– Ми се не држимо за руке на улици, не љубимо се, па да то неком смета. А и то не би требало да буде проблем било коме. Не знам зашто је неком битно шта неко ради у свом животу. Ако ја желим да волим дрво, то је моје право, ја не гледам шта други раде. Немамо основну слободу. Наша права у систему не постоје.
Примећивали дрон у дворишту
Један дан су приметили дрон у дворишту. Јован је изашао, а летелица је почела да се удаљава. Пратио га је док се удаљавао и видео да се спустио иза музеја. Тамо је стајао аутомобил, а власници дрона су су, кад се приближио, каже, отишли. Истиче да то није био једини пут.
– Отац је исто видео дрон пре неких месец дана. Не могу да гарантујем да је нека организација, али постоји могућност да је група. Нас прогоне да одемо одавде. До тог закључка сам дошао јер ми је отац рекао да се ништа није дешавало док смо били у Босни. А чим смо се вратили знали су да смо ту и полупали су прозор. Почећу да размишљам на негативан начин, немам излаз, не знам шта да радим.
У Босну су отишли на три месеца како би пробали да створе нови живот за себе. Ипак, Алмирови родитељи не прихватају ни њих као пар, а ни чињеницу да им је син хомосексуалац.
– Он не жели да се врати у Босну, али ни не може. Није сигурно да се врати тамо. Преко ТикТока је добијао претње смрћу. Писали су да ће да га набоду на колац ако се врати у Босну. Тамо смо се кретали и нико нас није дирао. Преко његовог оца смо тражили посао, али нисмо успели.
Алмир каже да се плаши да се врати у Босну јер стрепи за своју сигурност.
– Моји су хтели да ме воде психологу који нема лиценцу, али сам тада био у контакту са стручним људима и са психологом који ти додели организацију. У страху смо. Ја сам овде као туриста. У страху сам да ће у неком моменту само да ми кажу да морам да се вратим у Босну, а немам коме. Велику смо наду полагали у закон. Овако смо невидљиви, немамо правни основ. Заиста нам је потребна помоћ. Знамо и за неке случајеве у којима су поједине државе помогле да неког ко је у проблему склоне у други град или државу – каже Алмир.
Праћења се настављају
– Отац је отишао да погледа ко је у ауту који је био код наше куће и унутра је био дечко који нас је напао. Сошли су када смо ми кренули напоље. Два сата су чекали, а на сплаву су била још два момка која су изашла из тог аутомобила. Не знам да ли смо параноични или је осмишљено да нас нападну и да побегну аутом. Али ја немам основ да пријавим то. Ако нема основа кад нам полупају прозор, кад видим да ме прате рећи ће да умишљам. Често се дешава добацивање које указује на то да би нас напали да није неко ту. Са намером се крћеемо искључиво по јавним местима, где има људи – закључује Јован.
