Научници вични проблематици демографских кретања, јасно и гласно говоре, о појави смањења броја становништва на једној територији, односно депопулацији .
При томе становништво постаје старије, болесније, раздраженије, нетолерантније односно проклетије, како то, вековима пре демографа, говоре наши стари људи . Фантазмагоричне слике нашег савременог друштва, просто згражавају свет . Са једне стране љигава сподоба, отелотворење камене фигуре из лепенског вира, омађијала је народ, који попут чопора бесловесних крмака хропће и лапће својим слинавим губицама његово име, док са друге стране, све јаснији глас оружја, оружја, латимо се оружја, одјекује у ушима бесловесних сподоба најмање као јеретички поклик на пљување по крсту .
Готово је невероватна чињеница, пред којом већина од нашег пословично прљавог лакомог превртљивог и надасве поквареног народа затвара очи, да живимо у време великог престројавања, готово последњих тренутака мира . Не гајим никакву наду, да ће напред поменути народ искористити и ову прилику, да се поведе за најпрљавијим страстима, те поступи, на истоветан начин, по ко зна који пут у својој не-историји . Велики писац Толкин, сликајући свој митски свет црно белим бојама, кроз бесомучне визије малих људи који се боре против огромног зла, помиње једном приликом и саму „Војску мртвих“ коју чине сви среброљубци, лакоми, превртљиви, покварени издајници, који су пљунули на свој народ, који су побегли из ко зна које битке, или још горе, који су са оружјем у руци пришли својим душманима, те са истим ( оружјем ) стали на страну непријатеља, а против свог народа, против своје браће .
Митски Толкинов краљ – свештеник, претендент на престо светског добра, неуротични Арагорн, са прекованим мачем у руци, упућује се у подземни свет, где обезбеђује помоћ од стране војске мртвих, када већ нико од живих, или неће, или не може стати на његову страну . Овај моменат невероватно ме подсећа на мотиве „Титових партизана“ зле и наопаке гомиле, свих врста паса, свиња товљеника, крмака, хијена и сличних бесловесних душа, које за себе присвајају улогу „Авангарде радничке класе“ те заводе диктатуру пролетаријата, бесрамно се устремљујући на опште истребљење свих словесних умних и разумних људи . Титови партизани, односно легендарни народни ослободиоци и социјалистички револуционари, успели су да побију готово двоструко више људи, припадника свога народа, него што је то успело немцима , усташама четницима и италијанима заједно . Извињавам се бугарима, албанцима те сличним вековним пријатељима наших народа и народности , уколико сам их изоставио из ових површних навода .
Та бесловесна гомила, предвођена отелотвореном старозаветном Крмаочм Јозефином ( Да не доводим себе под сумње за плагијат, напомињем да је у питању оригинарна квалификација Небојше Јеврића ) тако је успешно запосела све опљачкано почев од Београда до Суботице, које је населила својим послушницима крмцима крмачама и њиховим прасићима, однегованим на валовима комунизма ( Терминолгија Џорџа Орвела ) да се њихов смрад из слинавих губица, њихово одвратно јеееекање и ијееееекање и дан данас, сваком нормалном човеку гади . Од гађења, до ножа . . .није далек пут . Војска мртвих, уједињених четника и партизана, усташа и домобрана, која постројена почива у миру у тамним дубинама пакла, једино је што наш народ може извући из „Старо настале кризе 2 у којој се налази добрих тридесет година – од како су светски моћници престали плаћати „ Велики циркус самоуправљања“ . Верујем да ће данашње генерације пензионера и пропедерисане омладине, са одушевљењем преко Фејсбука и Твитера , пратити славне акције и велике офанзиве, наше Мртве Југословенске Народне Армије и њених територијалних одбрана, те свакодневно лајковати њене тријумфалне успехе, попут смрзавања готово половине бораца – приликом једног осредњег ноћног марша преко Игмана, или пак губитак готово девет десетина борачког састава приликом славних бежанија из Ужица, преко Неретве и Сутјеске, или још славнијег безглавог бегства из Дрвара, када се Врховни Командант, који „По легенди“ држи под својом командом стотине милиона партизана, не налази миран ни на једној стопи југословенског тла – те мора „У великој журби“ бити од стране „Западних савезника“ бити предислоциран на тло Италије .
О бруке, о срамоте, о славна ли војевања Толкинових партизана . Не сумњам да ће и у наредним данима бити нешто слично . Завијају сирене, курири- војни позивари у бесомучној трци „Табанима дају ватру живу“ пред запењеним потенцијалним „Резервистима“ који их прогањају секирама, ножевима, усраним моткама, бајонетима, понеко и нелегализованим пиштољем, уз речи, чије погрде овај текст баш и не би у целини да преноси, осим прозаичног Пиииииииииииииииииип пиииииииииииииииииип пииииииииииииииииип пиииииииииииииииип пииииииииииииииииип забиј тај позив свом Премијеру и министру полиције у пиииииииииииииииип пииииииииииииииииип . . . Исто тако, не сумњам , какав би одзив био међу пропедерисаном омладином, поготово оном која глуми намештај, односно кућне љубимце, у бројним традиционалним средњоевропскоунијским држвама, где дају „Све од себе“ не би ли пар дана били вођени на повоцу, као што министарка води своју девојку, елем, не би ли на повоцу видели мало света, у замену за пииииииииииииииип пиииииииииииииииииип . Чисто сумњам, да ће се такви омладинци, све и да их десет војних полицајаца приводе на прву линију фронта дати з пиииииииииииииииип и, попут њихових очева и стричева, које су „Патриотски фронтови“ у глува доба ноћи хватали те приводили на службу „Отаџбини“ док су разни аркани, бели орлови гишкле и ко зна какви бандити, за сваког „Добровољца“ добијали пристојне количине тадашњих немачких марака . . .јер, дозволите да ово излагање окончам стиховима, једног алтернативног песника , испеваних за време „Бомбардовања“ као пародија на много познатије Индексовце
Ја сам ја Слободан, а жена ми Мира
Док смо живи нико не сме србе да нам дира
У науму успећемо . . . НЕКА НЕКА НАТО НАРОД МЛАТИ
НИЈЕ ВАЖНО ПОШТО КОШТА САМО ДА СЕ ДОБРО ПЛАТИ . .
У то име, сретан Вам атентат,
сретна вам предаја Косовске Митровице,
сретна вам продаја Трепче,
сретан Вам мир …
Вишекруна Ђорђе
