У првој половини октобра одржан је врло интересантан правосудни скуп који је организовао Алумни клуб Правосудне академије.
У окви рима свог редовног годишњег саветовања коме су присуствовале бројне судије и тужиоци, као и судијски и тужилачки помоћници, једна од тема било је и питање да ли правосудни функционери имају право на штрајк. Признајем, изненадила ме је количина куражи коју су исказали организатори окупљања, кандидујући да се о овоме разговара у моменту када се друштво загрева за још једну страначку изборну утрку. Заиста им треба одати признање, с обзиром на то да носиоци политичке власти баш и нису срећни да се о томе полемише у редовним околностима, а камоли предизборним, када им ова тема сигурно не одговара. Премда, руку на срце, ни у самом правосуђу није популарно да се о томе прича, осим шапатом, јер, ипак је боље да се тамо некоме „не стане на живац“.
Отуда можда не треба да чуди упадљиво неприсуство конференцији избегну потенцијалне критике на њихов рачун. Ваља се подсетити одређених ствари из минуле реформе правосуђа. Наиме, на иницијативу два највећа струковна удружења, Удружења тужилаца Србије и Друштва судија Србије, било је речи да се основица плате судија и тужилаца изјед- начи са републичком просечном платом, како би судије и тужиоци заправо „делили судбину свог народа“, кроз њен пораст или пак, са друге стране, њено смањење.
У контексту тога треба рећи да су наше плате, гледано за период од 2012. до данас, у односу на просечну плату која је расла, падале. Поштено је рећи да је Министарство правде иницијално подржало овај предлог, али се од тога на крају због рата у Украјини одустало, уз објашњење да „буџет крвари“, те да ће када се стекну економско-финансијски услови, бити размотрена примена тог модела. Због тога се након скорашњег повећања адвокатске тарифе логично поста- вило питање да ли је тиме ослобођен простор за измене закона у том делу и да ли ће представници министарства испунити своје обећање. Пошто је у вези са поменутим повећањем адво- катске тарифе изостала јавна реакција званичника министарства, то је покренуло људе у правосудним круговима на размишљање о томе да када држава може да исплаћује толике трошкове за адвокатске радње, можда су се стекли услови да узнапредује и њихов материјално-правни положај. Штавише, по правосудним кулоарима се са дозом нескривене озлојеђености иронично прича како би адвокати могли после „повишице“ коју су добили, мало да „припомогну“ носиоцима правосудне функције, тако што ће им остављати бакшиш после одржаних рочишта. Зато, не треба да чуди што је на овом правничком окупљању тема штрајка изазвала највеће интересовање присутних, будући да су на тај начин наше колеге у суседној Хрватској, почетком маја ове године, двонедељном обуставом рада, „одржале час професионалне солидарности“, чиме су успели да нагнају носиоце извршне власти да им повећају личне дохотке. Но, доћи ћу до тога, али најпре желим да појасним формално правни оквир наше земље, односно да ли наше законодавство уопште допушта штрајк правосудним функционерима.
Општепознато је да Устав Републике Србије запосленима јамчи право на штрајк у складу са законом и колективним уговором. Важећим законом о штрајку дефинисано је да је штрајк прекид рада који запослени организују ради заштите својих про- фесионалних и економских интереса по основу рада. То право је гарантовано запосленима, и ту настаје проблем по „запослене“ у правосуђу, будући да су судије и тужиоци бирани од стране правосудних савета (доскоро је њихов избор био у надлежности парламента) да врше своје сталне функције. Дакле, носиоци правосудних функција нису државни службеници који заснивају радни однос, па како тај статус немају, онда и не остварују права из радног односа, већ права по основу рада, која се односе на: радно време, одморе, одсуства, заштиту, плату, накнаду плате… Иначе, такав статус им је још 1987. године одредио једном својом одлуком Уставни суд Југославије, у којој се каже да „носиоци функција имају посебан статус који није исти као статус оних који заснивају радни однос, па зато и права која остварују по основу рада нису права из радног односа“.
Са друге стране, међународни документи који се баве овом облашћу пружају нешто другачију перспекти- ву и шире оквир права правосудних функционера. Па тако, у Мишљењу бр. 3 Консултативног већа европских судија из 2002. године, у одељку који се односи на стандарде судијског понашања наводи се како „судијама треба да буде дозвољено да учествују у одређеним дебатама које се тичу националне судске политике…, те да у оквиру права на слободу изражавања и слободу мисли, судије могу остваривати своја права чланством у синдикатима (слобода удруживања), иако је могуће поставити ограничења у погледу права на штрајк“. Затим, у једном скорашњем документу Савета Европе из августа месеца 2023, који се бавио упоредно правном анализом сарадње између Савета тужилаштва и стручних удружења, са освртом на међународне стандарде и упоредне европске праксе, анализирано је и право на штрајк. Ту се наводи како су у одређеном броју држава чланица Савета Европе, стручна удружења одиграла централну улогу у органи- зовању штрајкова њихових чланова у покушају да се заштите и одбране њихова права и интереси. Као пример је узета Шпанија у којој су стручна удружења недавно организовала штрајк, а након доласка до мртве тачке у преговорима са руководством о побољшању финансијског положаја тужилаца. Егземпларно се наводи и Француска у којој су 2011. стручна удружења организовала штрајк као одговор на критике тадашњег председника Саркозија. У мају месецу 2023. године, три њихова највећа стручна удружења покренула су иницијативу да прогласе штрајк свих судија, што је наишло на реакцију министра правосуђа, који је затражио од Савета судства мишљење о обиму права судија на штрајк.
Иако није био предмет поменуте анализе, вредан пажње је и двонедељни „бели штрајк“ (тако су га колоквијално крстили хрватски медији), који је с почетка маја месеца ове године организовала Удруга хрватских судаца, еуфемистички га називајући „мерама упозорења због изостанка дијалога с извршном власти око повећања плата“. Нажалост, због трагичних догађаја који су тог месеца задесили наше друштво, о штрајку судаца у нашем суседству се мало зна, због тога што о томе готово да нису извештавали наши медији, па ћу га ја овде поменути, јер је он важан из више разлога.
Учили смо да се слобода не добија, него осваја, јер се политичка власт, односно извршна, сигурно неће уместо нас самих борити за јачање судске власти и бољи положај судија и тужилаца. Стога је потребно пригрлити учињене нормативне промене као тачку ослонца за промену
На првом месту, наше комшије су показале завидан ниво колегијалне солидарности, с обзиром на то да је штрајк скупа подржало око 70 посто првостепених и другостепених судија, иако њихов правни оквир та- кође ускраћује судијама и тужиоцима право да штрајкују. Додуше, постоји једна врло битна разлика у односу на наш правни поредак. Хрватска је чланица Европске уније у којој постоје посебни прописи о платама судија и тужилаца, па су се штрајка- чи позивали на њих и још неке ЕУ стандарде. Без обзира на то, постојао је опрез, ходало се по танкој жици, па не треба да чуди што је штрајк назван другачијим именом и где је у првом плану било горе означено струковно удружење. Уверен сам да је управо чињеница масовне професионалне солидарности довела до успеха обуставе рада, јер је извршна власт, суочена са толиким одзивом, те најавом протеста на улицама, на крају, ипак морала да испуни њихове захтеве. На другом месту, демонстрирана је истрајност у остваривању штрајкачког захтева који се састојао у подизању основне плате судија основног нивоа, тако да његова плата не може бити мања од плате саветника (има статус државног службеника) највишег суда у земљи. На трећем месту, када им је министарство надлежно за правосуђе понудило мањи износ, али приближан захтеваном, нису се поколебали, већ су принципијелно остали при свом иницијалном захтеву. На четвртом месту се мора потцртати чињеница да су их подржале колеге адвокати, затим медији, као и Врховни суд Хрватске који је на самом почетку штрајка имплицитно оптужио извршну власт да сноси одговорност због тога што је дошло до штрајка, а добили су подршку и међународне организације судија и тужилаца. На петом месту, ништа мање важна није ни околност што хрватска општа јавност, за разлику од наше, нема толико негативну перцепцију о правосуђу. На шестом месту, стратешки су били ваљано постављени правци деловања, уз обезбеђење минимума процеса рада, што је у кривичном поступку било не одлагање хитних предмета (у највећем броју случајева то су притворски предмети), а у парничном, оних у којима може наступити ненадокнадива штета по странке у поступку. Слободно се може рећи да су сви ови разлози кумулативно довели до резултата и што је најважније, масовност је „везала руке“ извршној власти за одмаздом према штрајкачима, евентуалним иницирањем дисциплинских поступака, приде је та елита охрабрила синдикат правосудних службеника незадовољних својим положајем да ступе у штрајк после њих, с тим да су и они уживали широку подршку.
Из свега горе наведеног, јасно је да међународни стандарди, за разлику од наших прописа, препознају право на штрајк судија и тужилаца, где су њихова струковна удружења „кључни играчи“ у артику-лисању незадовољства чланства, чија мобилизација за циљ има унапређење њиховог положаја и амбијента у коме раде. Зато се на крају поставља питање, а где смо ту ми? Као што смо на почетку овог текста видели, у нашој земљи правосудни функционери немају право да штрајкују. Но, то формално-правно нису могле ни наше комшије, али су ипак „заобилазним путем“ нашли начин како да заштите своја права. Хрватски модел, као и други напред наведени примери, указује нам колико је неопходно јачати аутентична струковна удружења и у Србији, с обзиром на то да она као цивилно друштво постају расадници идеја слободе, окупљања и ширења знања. Несумњиво је том јавном дис- курсу допринео и Алумни клуб Правосудне академије, отварајући питање поправљања положаја носилаца судијских и јавнотужилачких функција у светлу реформе правосуђа која још увек није окончана, подсетивши нас на нека за сада неиспуњена обећања.
Бојим се само да смо ми културолошки далеко од наших суседа, па и од неких других европских земаља, премда се у помрчини виде свици спремни да за општу ствар понесу ту бакљу слободе. Уосталом, зар нисмо савременици уставних и законодавних промена у делу који се тицао правосуђа, а које су узбуркале то мирно море, да би потом у јавни простор искорачиле храбре колегинице у Вишем јавном тужилаштву у Београду. Оне су својим подвижничким чином супротстављања устаљеном наративу у тужи- лаштву, извеле део грађана на улице, а ту је и малобројна критичка јавност у Србији која је све заинтересованија за прилике у правосуђу. Све то би требало да води ка буђењу правосуђа из „институционалне коме“, чиме би били створени услови да можда једног дана по узору на Хрватску и овде буде организовано „мајско правосудно пролеће“.
За крај. Једна наша стара пословица каже да ко хоће, нађе начин, а ко неће, нађе оправдање. Учили смо да се слобода не добија, него осваја, јер се политичка, односно извршна власт, сигурно неће уместо нас самих борити за јачање судске власти и бољи положај судија и тужилаца. Стога је потребно пригрлити учињене нормативне промене као тачку ослонца за промену индивидуалне и колективне свести бића носилаца правосудних функција, што ће довести до напуштања бирократске правне културе и форматирања либерално-демократске правне културе. Ослобађањем потенцијала појединца у правосуђу, схватиће се како је запослени који нема право на штрајк заправо колективни просјак. У том смислу, можда је онда боље све да стане, како би се поново покренуло!
Предраг Миловановић, НИН
Аутор је члан Удружења тужилаца србије, уједно и изборни члан високог савета тужилаштва
