Зар је било потребно скоро три месеца од несреће у којој је смртно страдало петнаесторо људи да Вучевић осети моралну одговорност и поднесе оставку? Зар је било потребно да настрада још једна девојка да би Вучевић схватио да све ово није нормално и да неко мора сносити политичку одговорност?
Одакле одједном тај осећај за одговорност и људскост код особе која је до пре неки дан претила отказима професорима и падом године студентима?
То ме тера на размишљање. Влада је морала пасти, а сам Вучић је најављивао некакву реконструкцију. Али, при реконструкцији се мораш захвалити и отерати оне који нису добро радили. Наравно, све то треба образложити, а то „истеривање“ би оставило мрљу у каријерама појединаца и затворило им даљу могућност бављења високом политиком. Али кога отерати као неспособног када се нико од њих није ни за шта питао? Верује се да су у Влади марионете које реагују на гласовне команде. Међу грађанима влада мишљење да су сви министри послушници, без трунке поноса и интегритета. Како они старији са више искуства, тако и ови новији – било да су еколошко-функционално неписмени, јер не знају да прочитају текст и бројке, било да су географски погубљени, па од речице и притоке, преко приколице, постадоше министри.
Било како било, сада су сви бивши, али су још у техничкој влади. Нема неспособних и нема бруке.
Мислим да је ово само још једна драма. Пада ми на памет да је све изрежирано како би сви били уклоњени из Владе, а да нико не буде увређен и понижен. Да сви оду часно, а да премијер буде приказан као моралан човек који је отишао због недопустивог напада на студенте – и то где, па у Новом Саду! Да премијер не би био усамљен у свом „нападу морала“, придружио му се и градоначелник Новог Сада. Одједном настаде епидемија моралности.
Као да је неко хтео да Влада падне, али не због притиска јавности, већ због моралних начела. Као да је неко свој пораз прикрио иза маске осећања и људске одговорности. Као да би нечија сујета експлодирала када би се само и помислило да је направио било какав уступак. Као да је неко обећао да неће никога дати, али ето… десило се.
Креће куповина времена. Вероватно се очекује да јавност помисли да ће доћи до неких коренитих промена и да ће се сви смирити. Из досадашње реторике председника државе стекао се утисак да социјалисти треба да поднесу највећи терет приликом евентуалне реконструкције. Ако их реконструишу, онда су их прогласили неспособнима, а и онако им је рејтинг око 2%. Можда је идеја да се достојанствено испрате из Владе, па да полако почну да враћају позитиван имиџ код грађана и незадовољног чланства како би се, уз помоћ прекодринских туристичких агенција, попели на тих фамозних 3%. Мислим да би овај проценат могао бити тас на ваги за период после избора. Наравно, не гаји се СПС због опозиције, већ због старих договора и старих послова.
Вучић је махер, али сада насупрот себе има интелигенцију Србије и велико незадовољство. Ову партију тешко да ће добити. За сада игра на време, али ови потези нису због Србије и грађана Србије, већ да би се повратило поверење неких других. Оних који су почели полако да му окрећу леђа и више га не виде као „фактор стабилности“ и будућег партнера.
Онај црвени средњи прст изазвао је згражавање код свих. Нико не може да верује да један такав примитиван гест може бити одговор државе према сопственом народу. Ко год да је то смислио – тај је потпуни идиот, а ко год да је то одобрио – тај је још већи.
Не знам. Размишљам о овоме. А ви?
Горан Пекарски
Насловна: Илустрација: Жиг инфо/вештачка нтелигенција
