Иза нас су још једни избори који нису донели ништа ново, осим још једне постизборне кризе и обновљеног утиска да смо упали у curiculus vitiosus (зачарани круг) из кога се не види могућност изласка.
По свему судећи, избори у Србији су изгубили своју сврху, јер је очигледно да не служе могућој ротацији власти, већ су пре постали полуга за учвршћивање власти актуелне владајуће елите. У прилог овој тврдњи говори неколико чињеница. Најпре, овај, по ко зна који пут ванредни излазак грађана на биралишта, догодио се у атмосфери константне инфлације, која је довела до осетног пада животног стандарда, у амбијенту свежег сећања целе земље на мајске трагедије у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“ и селима у околини Младеновца, напослетку ту је и трагичан догађај из октобра месеца који се збио на Косову и Метохији у манастиру Бањска. Па ипак, све то, заједно са још неким аферама власти, није у битнијој мери утицало на мишљење већине да би власт на изборима због тога требало „казнити“ или макар „опоменути“. О темпора, о морес!
Ох да, чудних ли времена, чудних ли обичаја! Човек не може да се не запита шта је поред свега проживљеног за само две године, колико је прошло од претходних избора, још потребно да се догоди да бисмо у нашем друштву увели одговорност и кажњивост политичара? Шта је разлог свему овоме и колико уназад треба да се вратимо да бисмо спознали „зашто, када и како је до овога дошло“, да би онда евентуално и сагледали одакле да почнемо, јер нам је нови почетак преко потребан.
Моћ масовних медија у креирању расположења грађана
Можда првенствено треба кренути од медија, будући да они својим (не)извештавањем (не)креирају (не)праву слику о ономе што се дешава у нашој земљи. Општепозната је околност да махом до информација о актуелностима долазимо преко телевизије, стога је јасно да ко влада тим средством масовног комуницирања, влада наративом и Србијом! Но, да ли је то једини пут? Делује као примарни, али изоштримо своју оптику и сагледајмо шире. Живимо у добу информационог друштва, у коме сваки појединац који иоле жели да се информише и не буде објект пропаганде, може доћи до информација и на други начин. У том смислу, не треба потценити просечног српског бирача, који без обзира на „медијски мрак“ исти може „разбити“ сопственом иницијативом, трагајући за информацијама преко познаника, пријатеља, рођака, интернета или на неки други начин. Лепо вели она наша стара народна пословица да ко хоће нађе начина, док ко неће, нађе оправдања. У 21. веку, информисање је постало ствар опште културе, тако да се питање своди на то да ли одиста желимо да будемо упознати са збивањима око нас или је комфорније живети у обманама и слатким заблудама.
Наравно, овим не желим да умањим моћ масовних медија у креирању расположења грађана у Србији, на шта уосталом указују и релевантна социолошка истраживања, али бих ипак потцртао још један феномен вредан пажње, а који се до краја оголио на претходним изборима. Ради се о појави да је у Србији глас постао роба, а не вредност. И док год је тако, наше друштво ће имати низак демократски потенцијал. Историјски је факат да то није изум ове власти, већ су се куповином народних гласова бавили још и Пашићеви радикали у 19. веку, спроводећи политику „гуњца и опанка“, односно делећи народу ове ствари у замену за њихов глас. Још увек се у народу памти и препричава како су знали да изгледају ти избори. Тако ми је својевремено један старији човек са села испричао да је његовом оцу, кандидат за посланика Народне радикалне странке, како би гласао за њега на парламентарним изборима, дао леви опанак, обећавши му да ће ако победи, дати и десни. Након што је тај посланик сео у скупштинску клупу, овај га је срео и подсетио на предизборно обећање, затраживши му десни опанак, на шта му је довитљиви радикал одговорио да га је дао другом човеку, те да га потражи…
Данас то владајућа странка ради на далеко софистициранији начин, али је суштина остала иста. Гуњ и опанак су заменили капутима и ципелама, те широким социјалним давањима у виду новца, брашна, уља, дрва и ко зна чега све још. Шта год народ иште, с обзиром на то да је глас најобичнија ствар са ценом, а не део људског достојанства и сопствене суверености. Отуда делује да је један део грађана на овим изборима изабрао да се „за шаку соли“ олако одрекне сопства, не размишљајући да на тај начин другоме даје, поред живота, оно највредније што има – део своје слободе, да у његове име неко одлучује о њему, али и о свима нама. Зар је слобода у Србији толико постала јефтина? Изгледа да јесте. То нам један за другим показују изборни циклуси, па из тога можемо закључити да смо самим пристајањем постали сужњи, пружајући тиме могућност онима који најбоље познају наш менталитет да прво заробе целокупно друштво, а потом и државу.
Избори 2023: Александар Вучић у реду за гласање Фото: Горан Срданов/Нова.рс
Па ипак, без обзира на тај већ уходан и добро подмазан механизам, архитектама власти то није било довољно, већ су на овим изборима показали и једну дозу инвентивности. Заправо, новокомпонованим изборним инжењерингом су донели једну новотарију или су је барем учинили видљивијом, пошто се у београдској чаршији и раније доста причало о томе. Тако су на овим изборима гласали и учествовали у креирању народне воље и они који су на то по слову закона имали право, али су то право незаконито стекли. О томе се доста писало, у појединим медијима су изношени и докази у прилог тврдњи о „фантомским бирачима“, те „изборном туризму“ и миграцијама гласача из једног у друго место, али осим оштре реакције опозиције, затим релевантних домаћих невладиних организација (у првом реду Црте) и међународне заједнице (ОДИХР-а и Европског парламента), наше институције су углавном остале неме.
Док су неке традиционално занемеле, као на пример, пословично ћутљива врховна јавна тужитељка Загорка Доловац, неки су у томе активно суделовали, а приори легализујући манипулације које су се дешавале на сам дан гласања, при томе се чак ни после два месеца ни на који начин не оглашавајући поводом тврдњи да је изборна крађа почела много раније. Ту превасходно мислим на широј јавности већ познатог вишег јавног тужиоца у Београду Ненада Стефановића. Јавност га је упознала у случају ЕПС-а, где је као руководилац тог тужилаштва, користећи своје право да промени годишњи распоред послова, „елегантно склонио“ са случаја јавну тужитељку Бојану Савовић, која му очигледно није била по вољи. Но, она није била једини тужилац у његовом „чистилишту“ неподобних кадрова, а који су очигледно другачије од њега схватили либерализацију јавно тужилачке организације, донету уставном реформом, па се убрзо у том кошу проскрибованих нашла и тужитељка Јасмина Пауновић, али и многи други. Оне су о томе проговориле за јавност, па је захваљујући њима, али и подршци других колегиница и колега, како је време одмицало, јавно мњење стекло утисак да је Стефановић постао егзарх режима. То преовлађујуће уверење, Стефановић је потврдио на сам дан гласања. Наиме, 17. децембра 2023, у поподневним сатима на сајту тог тужилаштва, док си ти драги читаоче, вероватно у неверици, пратио дешавања испред Арене, Стефановић се огласио саопштењем урби ет орби, навевши како: „Више јавно тужилаштво у Београду у сарадњи са основним тужилаштвима са територије града Београда помно прати изборни процес и обавештава јавност да за сада нема доказа (искосио аутор) да је извршено било које кривично дело у вези изборног процеса.“
Активности Министарства унутрашњих послова
На овај начин су виши јавни тужилац у Београду, али и подручни јавни тужилац Трећег основног јавног у Београду Ивана Стојиљковић Поморишки, које се поводом овог случаја није ни огласило, иако редовно на свом интернет сајту обавештава јавност о активностима из своје надлежности, пропустивши да благовремено реагују у правцу прибављања доказног материјала, потврдили ону стару криминалистичку максиму да је време које пролази истина која измиче. По мом уверењу, али и уверењу стручне јавности, овиме су бесповратно изгубљени релевантни докази који би били обезбеђени у правцу утврђивања неког од кривичних дела против изборних права (у стручној литератури се колоквијално још називају и кривичним делима „политичке корупције“) или пак неког другог кривичног дела за које се гони по службеној дужности. Покушао је Стефановић да своје нечињење или пре ће бити чињење „услуге“ покрије саопштењем ВЈТ-а у Београду од 23. децембра, прикривајући брдом података чињеницу да нико није ухапшен и умирујући јавност излизаним фразама о „формирању предмета“ и „проверама“. И ево, прошло је већ више од два месеца, али одговоре од Стефановића на то шта је до сада урађено поводом овог и других случајева јавност још увек није добила. Можда је тужилац Стефановић сматрао да је јавност више заинтересована за то колико је он пријава поднео против колегинице Савовић, као и да јавност треба засути „важнијим“ саопштењима Вишег јавног тужилаштва у Београду, са таквим тоном да се он лично, а злоупотребљавајући име тог тужилаштва, обрачунава са својим неистомишљеницима, са циљем како нико не би приметио да је у тим бирократским лагумима и скрибоманији заправо страдала истина. А она је на крају крајева светиња и то је оно на шта сви имамо право, зар не?
У овом галиматијасу важан део слагалице представљају и активности Министарства унутрашњих послова. „Изборни авантуризам“ не би био могућ да неки из МУП-а нису решили да „еластично“ протумаче важеће одредбе Закона о пребивалишту и боравишту грађана. Проблем је у томе што су норме које се односе на законске услове промене пребивалишта јасне и изричите, па самим тим није ни било простора за њихово тумачење. Закон је у том смислу недвосмислен. Неко може имати двојно држављанство, али не може имати два пребивалишта. Законодавац је имао посебну потребу да то нагласи, па је у законском тексту написао да пријава пребивалишта на новој адреси становања, уједно значи и одјаву претходног пребивалишта на територији Републике Србије.
У вези са изборима за локалну самоуправу, важно је потцртати да на њима може гласати само онај ко има пријављено пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе у којој остварује изборно право. Поменућу још и то да закон прописује строге процедуре пријаве места пребивалишта, дефинишући га као место у коме смо се настанили са намером да у њему стално живимо. Речју, то је место у коме се налази центар наших животних и других активности. Одласком у надлежну полицијску станицу, приликом пријаве пребивалашта, полицајац ће вам затражити доказ о напред наведеном, најчешће уговор о закупу или купопродаји стана, оставинско решење или какав други правни основ настањивања. Најважније од свега је то што орган унутрашњих послова може одбити пријаву пребивалишта, ако не може утврдити да имамо намеру сталног становања на некој адреси. Све горе наведено је већ речено и то су грађани могли да чују у појединим медијима, али без обзира на бројна отворена питања од којих је најзначајније оно ко је и како пријавио на десетине људи да живе у неусловним кућама и трафостаницама, од МУП РС нисмо добили објашњење. Док МУП ћути, дотле их виши јавни тужилац у Београду Ненад Стефановић покрива морем саопштења која такође не пружају никакве одговоре. Уместо тога, од оних који нису надлежни да разреше ова питања, добили смо, по који зна пут, замену теза и поделу грађана на оне са ове или оне стране Дрине.
Када погледамо законску регулативу, увиђамо да она пружа сасвим солидну правну заштиту и мембрану од злоупотреба. Додуше, сваки закон, па и ови изборни, вреди онолико колико људи који их примењују. А да ту нешто није у реду, видело се не само у случају „Арена“, него и у истраживачкој причи новинара Цинса, у вези са кол-центром владајуће странке. Подсетићу да се она завршила са видео-снимцима давања новца за глас. Corpus delicti…
Да је нешто „труло у држави Данској“, сведочи и исцрпан извештај Црте који говори у прилог аномалијама у бирачком списку. Та респектабилна невладина организација, која већ дуго посматра изборе у Србији, овом приликом је документовала и публиковала озбиљне махинације које су се дешавале пре, током и после избора. Оно што би се из њиховог извештаја могло извести као најсумарнији закључак, јесте да су грубо злоупотребљене институције и процедуре, чиме је изборни процес био дубоко контаминиран, отуда ни његов резултат не одражава праву изборну вољу грађана. Због тога је отворена Пандорина кутија легитимитета будуће власти, а видимо да институције система на све начине покушавају да легализују неправилности и незаконитости које су се догодиле.
Системско стапање партије на власти са државом
С обзиром на то да преко десет година имамо системско стапање партије на власти са државом и институцијама, илузорно је очекивати да ће Уставни суд Србије, као последња правна инстанца, поништити изборе, отуд ће се криза продубљивати, јер ће све већа и гласнија мањина грађана оспоравати право већини да на основу оваквог исхода избора креира политику земље и доноси законе који треба да представљају одраз опште народне воље. Урушавањем институција као места за дијалог, ствари се измештају на улицу, где су често главни аргументи песнице и тољаге. То не сме бити решење, али пошто доносиоци одлука све више не хају за оно што има да каже значајна мањина грађана у земљи, видно игноришући и њихове представнике, онда се плашим да изневерени и по ко зна који пут разочарани грађани не посегну за коришћењем онога што је Лок видео као природно право човека, а то је право на побуну. Уосталом, још је Исус говорио „Каквим судом судите, судиће вам се, каквом мером мерите, мериће вам се“ (Јеванђеље по Метеју ИX,12). У коначници, ако се све горе изложено узме у разматрање, како онда када је изгубљено поверење у институције изаћи из ове кризе?
Решење би могло бити у искреном друштвеном дијалогу власти, опозиције и грађанског друштва, уз прихватање медијације међународне заједнице, која би пружила платформу за дијалог и овај пут обезбедила чвршће гаранције да ће договорено бити испоштовано. Бојим се да уколико до тога не дође, онда ћемо, нажалост, сви бити савременици обестињења једне реченице познатог историчара Херцена, да народи који нестају, прво отупе. И заиста, да ли је то наш усуд, те да ли смо себе пристајањем на „менталну регресију“ осудили да ишчезнемо попут неких других великих цивилизација. Не. На то немамо право. Ова земља треба да остане и будућим поколењима, зато се због њих морамо пробудити, пошто они заслужују да живе у пристојнијем друштву и уређенијој држави. Стога, данас њима више него икад дугујемо да се не заћути, јер да би победило зло, довољно је само да заћути добро!
Предраг Миловановић
Члан УО Удружења тужилаца Србије и Високог савета тужилаштва, Радар
