„Гашо, Гашо, тужан Гашо, шта ће с тобом бити? Гаша хтеде столар бити тежак му је сврдо. После хтеде ковач бити гвожђе му је тврдо. Он је хтео и ткач бити кидају се конци. И лончар је хтео бити ал му смрде лонци. Затим хтеде кројач бити ал га игла боде. Што год Гашан поче радит, све натрашке оде! „Гашо, Гашо, лењи Гашо, шта ће с тобом бити, питао се давно Јова Змај, не знајући да ће много, много година касније његова песмица тако лепо да легне у случају Вођиног министра одбране.
И да ће Гаша постати ни столар, ни ковач, кројач, него, ни мање ни више – члан Кабинета!
Министар Гаша је ретко смешна појава, чак и кад јуначки не кисне као на паради у част баћушке Путина. За разлику од неких његових улицканих и слаткоречивих колега, чак и не делује опасно, већ некако сублесасто, што би народ рекао.
Откад је баталио керамичке плочице и бацио се на војску, кукала јој мајка коме је допала, тужан Гаша свакодневно стрепи – шта ће са њим бити. Спрдња на две ноге, аутор чувеног „телепронтовања“ из родног му Крушевца на Сурчин, лупа главом од зида до зида, очајан и уплашен шта ће му Шеф рећи не одбрани ли се од све бројнијих назадњака, што напреднима раде о глави.
Кад ћути – не ваља. Кад проговори – леле, мајке, чупају косе од владе до последњег општинског одбора напредњака. Шеф, вероватно, добија нападе, а Гаша, тужан Гаша, зноји се и премешта с ноге на ногу, ко онај што је питао да оде „у авлију“, али у погрешном падежу. Па се онередио усред учионице, пардон, кабинета.
Суочен са оличењем чистог зла, заштитником Сашом, који, гле!, изгледа да има подршку Запада (иста је то кујница, да се не лажемо), бануо је право у седиште војних шпијуна и поставио сачекушу збланутом Јанковићу.
– Беееее, ружан си, ружна ти брада, а војску си служио ко кафе куварица! – клиберио се тужни Гаша, покушавајући да збуни злог заштитника, кога вероломни Запад, гле!, подржава.
Кад се Саша прибрао и кренуо да претура по ‘артијама страшно високе поверљивости, Гаша је прешао на другу тактику: укључио је вентилатор да се папири разлете, покушавао да их мазне и гурне у машину за сечење, отимао се као дете за звечку.
– О, лудака, мајко моја! – завапио је заштитник Саша на крају, дигао руке, треснуо тапацираним вратима и тако су тајне сачуване од злобног уљеза.
Гаша се тада, сломљен борбом прса у прса, стровалио у најближу фотељу, „Цветковићу, сипај нешто да попијемо, умал’ да изгинем…“, па позвао Шефа да рапортира:
– Оријентир бандера, лево два, једним метком циљ уништен!
Џаба је после зли заштитник писао саопштења, жалећи се што му Гаша није дао играчкицу. Уосталом, тако је кукао и Поћорек, жалећи се двору како је било блато, киша, а противник покварен и фанатичан. Битан је резултат, лопта може да прође, играч – јок.
„Тешко сваком који не зна
рада и заната,
гладовање, јадовање
нераду је плата…“
Ајде, чика Јово Змају, па да буде из твојих уста у божје уши.
Милан Јовановић, Вести
