На слету поводом Дана младости на стадиону никад нисам био. Не волим такве спектакле. За мене Тито никако није био Ким Ил Сунг, али ме је нервирало што су слетови у СФРЈ мирисали на Северну Кореју. Док сам служио војни рок 1954. Дану младости могао сам да захвалим месец дана поштеде од свих досадних војних активности: заузврат сам по наређењу команданта гарнизона морао да саставим неколико прикладних реченица у част рођендана друга Тита. За то ми је било потребно око пола сата
Пуковник Саво Батиница, командант школе за резервне официре у Битољу и истовремено командант гарнизона, сазвао је састанак команданата и заменика команданата за морално-политичко васпитање свих батаљона, официра војно-обавештајне службе и позвао и двојицу изненађених, уплашених војника. Наредио је да питомци Стеван Дукић и Иван Ивањи буду ослобођени свих обавеза, добију дозволу да изађу у град кад год пожеле, да могу да затраже помоћ свих цивилних власти, купе на рачун војске неопходан материјал јер морају да изврше најважнији задатак ове године: Дукић, који је био вајар, да направи штафетну палицу за Дан младости, а Ивањи, који је објављивао романе и песме, да напише поруку и честитке маршалу Титу за рођендан. Дукић и ја смо успели да останемо озбиљни и кажемо: „Разумем, друже пуковниче!“
Почели смо да се смејемо тек када смо најзад били изван видокруга официра. Месец дана слободе усред служења војног рока, месец дана без напорних и досадних војних обавеза и слобода лутања по граду и околини захваљујући Титу и дану младости! За мене је цена била да за то време напишем неколико прикадних реченица. Било је то 1954. године.
Слет поводомДана младости / Фото: Музеј Југославије
У античкој Грчкој спортске свечаности Олимпијаде одржавале су се од 776 пре нове ере. Најпознатије штафете и у данашње време носе пламен са Олимпа на савремене олимпијаде. Омладинци из Крагујевца су се тога сетили 1945. Послали су Титу поздраве које су тркачи преносили смењујући се. Мало помало то се развило у неку врсту такмичења који град, која фирма, који појединци ће послати Титу поздраве уз најлепшу штафетну палицу и најбираније речи. Он је то прихватио, а свој наводни рођендан, 25. мај, прогласио Даном младости, с тим да се изради само једна „савезна штафетна палица“.
Изложба стафетан у Меморијалном центру 25. мај / Фото: Зоран Зестић/Тањуг
Зашто је рођендан са 7. померио на 25. мај није јасно, а чини ми се ни нарочито важно, најзад и енглеска краљица је померила прославу свог рођендана на датум када ће време вероватно бити боље. Не знам да ли је стављајући у први план младост, омладину, а не себе био знак скромности или добар трик.
Дукић је био вајар, иначе је радо радио са дрветом, њему је требало два, три дана, мени пола сата да напишем наручени текст.
Стева се родио исте 1929. године када и ја у Банатском Карађорђеву недалеко од Зрењанина, после је случајно становао стотинак метара далеко од мене све до своје преране смрти 1991. Чак смо и кумови постали, био сам му сведок на свадби. Осим у Зрењанину прилично је заборављен, по мом мишљењу неправедно.
Ми, земљаци из Баната, захваљујући Титу смо кренули да упознајемо Битољ, насеље основано у бронзаном времену. Под именом Хераклеја Линкестис био је значајан у доба Римског царства, наводно је и Нерон нашао за сходно да у том граду пева. У турско време добио је име Монастири по хришћанском манастиру Буково који је био изграђен на темељима цркве саграђене у време Душана Силног. Име Битола је добио по речи обител која је означавала манастирско братство. Град се развио као трговачко и дипломатско средиште, назваше га „градом конзула“. Оснивач модерне Турске Кемал паша назван Ататурк студирао је војне науке у Битољу, касније био командант исте те касарне у којој смо ми били смештени.
На слету поводом Дана младости на стадиону никад нисам био. Не волим такве спектакле. Не идем ни на фудбалске утакмице, јер ме не интересују, а ни на тениске мечеве, иако на телевизији волим да гледам тај спорт. Немам ништа против те врсте масовне забаве, огроман број људи се сакупља на разним концертима и сличним, што се мене тиче, циркусијадама, од Егзита до Гуче, али ме нервира када се музички фестивали код нас именују немачки Бирфест, а још више ме је нервирало што су слетови у СФРЈ мирисали на Северну Кореју. За мене Тито никако није био Ким Ил Сунг.
Јосип Броз Тито / Фото: Време фото
Чудно је и можда поучно што му је као последњи носилац 1979. штафету предала студенткиња из Приштине Санија Хисени. Носила је белу хаљину и дугачку црвену мараму и обратила му се прво на албанском па онда на српско-хрватском језику: „Вољени друже Тито, стотине хиљада руку младих носило је ову штафету до тебе путевима наше дивне домовине са нашим најискренијим жељама упућеним теби од омладине, пионира и радних људ, збратимљених народа и народности Југославије који живе сви као један и сви из једног срца честитамо ти 87. рођендан. У име слободе, у име социјализма, у име самоуправљања, у име равноправности, у име мира. Вољени друже Тито, ми говоримо језиком твојим и срцем твојим. Ову земљу и овај народ ништа не може сломити, ни данас ни сутра, никада. Живео нам драги друже Тито, живео и живели увек заједно још пуно пролећа.” На стадиону ЈНА се орило “Ми смо Титови, Тито је наш”.
Санија Хисени је данас, кажу, докторка у Канади. Питам се данас, 25. маја после 43 године, да ли је знала да је несвесно заправо рекла: „Збогом маршале, збогом Југославијо!“
