Да појасним-возили смо бицикле без икакве заштите, клацкали се на импровизованим клацкалицама, правили праћке.. Просто се питам како преживех?…. И у то доба, неких недељу дана пред полазак, нама отказаше летовање! Нисмо могли да верујемо. Па зашто, питасмо своје?
Нисмо ни слутили шта се крило иза одговора да су се неке чике посвађале, и да зато не можемо да идемо. Од тог догађаја, односно отказивања летовања, сви из моје генерације почеше да прате шта се дешава са земљом у којој смо одрастали.
А у тој земљи имали смо безброј играчака исто толико летовања, зимовања… Одједном, осетисмо глад, и то нас је све као децу погодило.
Почех да вртим она два-три канала што смо имали на ТВ-у, у нади да ћу пронаћи одговоре. Гледао сам и Скупштину све у намери да пронађем одговор. Гледање Скупштине, испоставиће се касније, је једна од највећих грешака у мом животу.
Некако ми се чини да у овој земљи незнање много боље пролази…
Видех свашта, од како сам почео да пратим Скупштину.. Прво сам видео неког господина који је говорио како нико не сме да нас бије, како ће сви добити своје плате .
Уф ,рекох, овај лепо збори. Па плате, то треба мојим родитељима! Баш сам видео нову играчку коју сам намеравао да купим. Тражио сам новац од мојих родитеља, а они ми рекли да немају, јер им није била плата.
Значи поштен неки човек, мудро говори. Леле, што прича. Ма свака му је реч на месту. После неког времена , упитам родитеље, да ли је била плата да коначно купим играчку који сам пожелео..
Јок бре, ајде иди у своју собу. Ох, како су сви постали нешто мрзовољни, помислих у себи. Иначе сам тих дана приметио да су сви нешто нервозни. Учили су нас да први кажемо „Добар дан“ старијима и они су нам љубазно одговарали. Тих година, од одпоздрава се чуло само: ма бежи бре дете…….
Ал ме зезнуо онај чика, па он није дао плате изгледа. Не волим га више, зезнуо ме (знате то већ какав је осећај код детета) . Упалим Тв и видех нешто што ми пробуди поново наду, неки други чикица који се бори против овога што ме слагао да ће бити плата мојим родитељима.
Јесте, мало ме плашио са оном брадом, али овај баш не стаје да смени „онога“. Окупио људе који гласно узвикују: „СВИ СВИ СВИ“, још се најежим када се тога сетим. Добио сам идеју да одмах кренема за Београд, што сам и саопштио мојим родитељима. Кева почела да плаче, а ћале ме тако ударио (вероватно би по садашњем закону о дечјим правима отишао на доживотну робију) да сам одустао од те идеје. Почео сам чак и да мрзим тог чику, јер сам добио батине због њега.
Вратих се ја да гледам поново Скупштину… Кад ето га неки дебели, сада који се бори против свих ових што ме лажу. Ауу, ал је храбар, види па он се никог не боји, полива ове друге са водом, гле износе га. Па браво мајсторе ти си мој идол, помислих тада у себи..
Кретох ја у Средњу школу. Леле, што то бејаше тешка времена. Немамо пара ни за маркицу, ни за ужину. Што си јео кући-јео си. Превоза није ни било, смрзавали смо се кад дође зима, тако да то што нисмо плаћали маркицу, није ми сметало. Неретко, гурали смо и аутобусе уз Брестовик само да дођемо до куће. У том неком пубертетском бесу, одједном нека дешавања. Почеле школе да штрајкују, неки људи се окупљају. Упалих проклети ТВ да видим… Кад стварно, неки лупају у шерпе, протестују, прозивају режим.
Добро је, неко се опамети, помислих у себи. Гле, ено га онај чикица с почетка приче. Чек да појачам да чујем шта сад лаже… Сад је већ постао „иха-ха“ Чикица, није више само говорник… Прича он, те како је то само „шачица“ људи, ово, оно… О, како ме изнервирао.
Брзо дохватим фиксни да зовем другаре. . Не ради, па где баш сад? Мора да је нападао снег на жице. Изађем напоље, протресем бандеру.. Ево га сигнал, додуше крчи, али га бар има. И тако се ми договоримо да одемо на лице места, да видимо о чему се ту ради, о тој „Шачици“ људи…
Долазимо на трг, центар БГ-а. Аууууу, шта је људи, па јер онај зна шта је шачица? Никад ми математика није ишла од руке, али је немогуће да је ово „шачица људи“. Видех и другаре из школе. Гле имају транспарент. Приђех да се поздравим и да видим шта ту паметно пише..
Где сте бре ђилкоси,шта има? Ево дошли мало у зезање, нема нигде боље него овде.
Чек, овај рече у зезање? Како бре зезање, ја мислио озбиљне ствари?
Освртех се мало. Студенти се друже, причају.. Гле, па ови се и „жвалаве“ овде, па зар не мењамо власт? Видех и транспарент што су исписали школски другари, овако је гласио: “Ми смо овде само због риба „ЕТШ Раде Кончар”.
Па како бре? Разочарао сам се. Испаде да је онај с почетка приче био у праву кад је рекао „Шачица изманипулисаних студената“.
Одлучили смо да кренемо кући. Али куда? Трг препун, улице затворене, а Милиција стоји са стране и не дозвољава ником пролаз.
У свој тој гужви, видех да се један Милицајац склонио да запали пљугу. Покажем ја овима мојима на тај пролаз и кренусмо ка њему.. Само што смо ступили на Коларчеву улицу, створи се кордон Милиције испред нас.
Виче одбиј, враћај се назад. Па где назад, ја бих кући (сетио сам се ћалетовог шамара) убиће ме моји. Аман одбиј! Кад, „не лежи враже“, одједном сва маса оне шачице крете за нама и поче да лаје, и то буквално.
Поче цела улица да узвикује АВ АВ АВ АВ АВ…… и тако у недоглед .Јој јадан ја, испред мене кордон, неки се хватају и за палице, а иза нас на хиљаде људи. Направисмо још горе сад. Ови испред ме куде, иза честитају. Испред нас називају издајницима, иза херојима… Ма називајте ме како хоћете (мислим у себи) само нас пуштајте кући. Већ ми трне образи на помисао шта ме чека… Елем, једва смо се некако извукли. Касније се испоставило да иако је то имало успеха, и да је бар Београд био, да назовемо „Слободан град“, неко нас опет грдно зезнуо. Ништа боље није било након тих протеста. Чак и превоз постаде гори.
ГСП заменили неки туристички бусеви, почело да се наплаћује на све стране, све и свашта. А онај „Чика брадица“ изгледа испалио неког лика који беше са њим у коалицији. Причаше да га је шутнуо, као да није ни постојао…..
Проживех ја и бомбардовање. Морам признати, мени је оно добродошло. Али пре него што ме оптужите да сам издајник, прочитајте и због чега…
Те 1998. године смо требали да идемо на екскурзију у Мађарску. Радовао сам се што ћу први пут крочити на неко тло, а да то није Југославија. Затим је поново уследило разочарење, а прича иста као и 1991.! Као да пролазим поново исто. Забранили нам екскурзије! Кажу, овога пута, земља у ратној опасности. Па зар опет? Помислиј, какве смо среће, ова моја генерација боље и да се није родила… Неким чудом, те године се ипак тензија смирила и отпутовасмо ми у Мађарску…
Почетком 1999. опет почиње прича о ратном стању. Мој добар друг, иначе припадник Ромске националне мањине, имао је рођаке у Аустрији и они су њему стално говорили да ће бити рата тј. бомбардовања. Он је стално нама у школи причао да ће бити бомбардовања. У почетку смо се сви смејали. Међутим, толико је тај наш другар упорно причао о бомбардовању, те је и нама осталима улио неки страх.
Попустисмо сви у школи. Ја „Вуковац“ у основној, а тада једну или две прелазне оцене имаше.
Пролази година, а рата нигде. Куку падосмо ми сви редом годину! И то да је нека, него завршна година.. Кад су пале прве бомбе, мојим другарима из школе и мени је то дошло као „кец на десетку“. Полагали смо дипломски за време ваздушне опасности, и некако нас је све то ојачало. Завршисмо и тај дипломски, а и рат престаде. Завршио сам школу, почео радити ту и тамо…
Није дуго прошло, опет протести. Поново сам срећан, по ко зна који пут са истим разлогом. Изађе народ на улице, сломи отпор власти. Коначно слобода, помислих…
Дошло је време и за одлазак у Војску. Сморило ме то што кад год сам тражио неки нормалан посао, врло често питање послодавца би било: „Да ли си служио Војску „? Имао сам утисак да само због тога што нисам служио Војску, неће да ме приме за тај посао. Зато реших да се пријавим и да одем на одслужење. Ако ништа друго, бар је онај који нас водио кроз силне ратове коначно смењен.
Испоставиће се да сам служио две Војске. Кренуо у Војску Југославије, завршио у војсци Србије и Црне Горе. Рата, на срећу није било, али нам баш за време служења војног рока, убише премијера. Ванредно стање, ванредне околности, све се то у Војсци осетило..
Након завршеног војног рока, решио сам да се запослим и да уопште не пратим политичке игре у Србији. Апсурд је тај што ме нико после није питао да ли сам служио војску.
Прошло је неких добрих осам година, када сам добио позив да радим на једном локалном порталу у Гроцкој. Дуго сам размишљао о тој понуди, на крају сам је ипак прихватио. Пошто сам годинама био политички „дезинформисан“, реших мало да сазнам шта се дешава, као и шта се дешавало претходних година. Није требало много времена. Веровали или не, апсолутно је било све исто. Само што је Жика тад прешао код Лазе, Гиле и Миле се удружили, а до јуче се нису подносили. Сви причају истину, а свађају се. Како је Жика прешао код Лазе, тако се овај портал за који почех да радим, пребаци у актуелну власт. Нисам хтео да одустанем, те отворих свој портал. Уосталом, сада сте на њему, читате овај текст.
За портал Жиг инфо, сада је чула сва светска јавност, нажалост, због мучних тема, пребијања и паљења куће новинарима. Када све данас саберем и одузмем, чини ми се да има наде за оног који се истински бори кроз живот. Ипак још увек је тешко и мучно, јер ту су и даље Сима, Панта, Вучић, Ђилас… Пардон, Сима је пао.. Мислите о томе…
Жељко Маторчевић
