Хрватска певачица Северина Вучковић у недељу увече је задржана и испитивана на српској граници због, како наводе медији, „неке спорне изјаве“.
Након разговора с полицијом, Северини је допуштено да уђе у Србију, али је она одлучила да се врати у Хрватску.
Певачица се данас о догађајима на граници са Србијом, огласила саопштењем које преносимо у целости:
“Точно је да сам имала блиски сусрет с органима реда и ћудоређа на хрватско-српској граници са србијанске стране. У недјељу око 19:45 сати дошла сам до граничној пријелаза Бајаково на србијанској страни са својим менаџером. Требала сам пјевати на једном 18. рођендану. Међутим, судбина није тако хтјела.
Гранични полицајац нас је, приликом прегледа докумената, замолио да станемо са стране. Моја србијанска одвјетница звала је одмах граничну полицију, али безуспјешно. Неколико сати смо стављени са стране, сједећи у ауту. Онда сам кренула у зграду граничне полиције тражећи тоалет па су ми успут рекли да се ”чекају инспектори из републичког МУП-а који путују из Београда.” Схватила сам да постаје ‘озбиљно’.
Приликом њиховог доласка око 22:15 сати, прво су 45 минута претурали врло детаљно наше возило и наше ствари у њему, као задње ситне шверцере. Као, тражили су оружје. Ја и оружје – свакако. Питали су ме куда идем и имам ли радну дозволу за наступ, а потом су ме одвели у зграду полиције на разговор. Ништа спорно у ауту нису нашли. Наравно.
На испитивању су ми без сувишних појашњења кренули постављати питања што мислим о Сребреници, Олуји, зашто сам подржала демонстрације против искапања литија и написала да је то Србија коју волим. Дотакли су се и Јасеновца, а дошли су и до Туђмана. Треба ли рећи да ми је полицајац, у 30-тим годинама, стално покушавао објаснити да само ради свој посао, јер сам ја јавна особа и имам друштвени утјецај па ето… На то сам му рекла да ће тек видјети тај утјецај кад сутра све објавим што ме испитивао и кад сви медији пренесу. Јадан је стално излазио тијеком испитивања, јер га нетко зврцао на телефон, ваљда му давао даљње упуте, па се овај враћао с новим и новим питањима. Питањима на која обично повјесничари дају одговоре.
Кад су ме питали око Сребренице, полицајац ми је рекао како је морао гуглати што сам говорила док се возио према граници, па сам га упутила, кад је већ гуглао мене, да прогугла изјаве Милорада Додика из 2004. године у емисији Сенада Хаџифејзовића, када је рекао ”Знам што је било у Сребреници, био је геноцид”. ”Имате то на YоуТубе-у”, њежно сам га покушала подучити. Рекла сам му, кад већ гугла, да изгугла и Вучића који је своједобно у Глини хушкао Србе и објашњавао им да је то Србија. Питала сам органа реда и зашто нису ухитили њемачког канцелара Олафа Сцхолза недавно кад им је дошао у посјет, будући је Њемачка гласала у Уједињеним народима за резолуцију о Сребреници?
Рекла сам му да им је предсједник био Милошевићев министар информирања па их очито није добро информирао. Потом ми је рекао како ‘нисам лака за разговор’. Нисам им лака? У једном тренутку сам одлучила прекинути ту агонију с органом реда и очито новосрпског ћудоређа, односно тзв. информативни разговор с непоћудним елементом. Полицајац ми је говорио да он, ето, симпатизира Милановића. Ја сам му рекла да ми је драго, али да ја њиховог предсједника не.
Па да, ја волим Србију. Волим такву Србију гдје 100 тисућа Срба просвједује због заштите околиша и да би сачувало своју земљу. А онај који је тренутачно на челу Србије неће мојим малтретирањем скренути пажњу с проблема који море Србе у Србији.
Покушала сам органу реда објаснити да им је вођа, за којег ми рече да је изабран на изборима, највећи ‘усташа’ за Србе. Протјерао је из државе стотину тисућа Срба који су побјегли од његове политике и економије. Остатак који држи у држави, а сада кани тровати литијем, покорио је кроз медије које држи у шаци преданије и јаче од Путина самог, који му је један од највећих узора.
Кад су ме кренули испитивати што мислим о силованим женама и о томе што су изгнани Срби из Хрватске – ја сам рекла да је свака жртва тешка, али да прекидам ову представу и да нећу више одговарати на њихова питања, да ми врати документе, јер да на мени неће вјежбати силу, јер нисам особа погодна за застрашивање и да ће о свему овоме сутра читати у свим медијима. Рекла сам и да више никада нећу доћи у Србију док год јој је на челу онај, знате добро који. Неколико пута ме полицајац молио да то не радим, објашњавао ми да могу слободно у Србију. Само сам му додала да својим надређенима поручи да су испали глупи, јер ће само постићи контраефект, а ја од Србије не живим…
Питала сам га и тко је ово наредио, он ме покушао увјерити да је ово уобичајена редовна контрола. Редовна, кажете… Никад ми се овако нешто није догодило; ни у Америци, ни Канади, ни Швицарској, а поготово у земљама регије, јер ме сви сматрају својом.
Покушала сам им објаснити неколико пута да сватко има право на своје мишљење, да је вербални деликт укинут с укидањем комунизма. И да ми је жао свих њих, да их волим, да су Срби поштен и добар народ, али да им је власт грозна и да никад нисам рекла да су Срби геноцидни, него су то Вучићеви медији измисли, као што измишљају лажи годинама о свима који се супротстављају режиму.
И на крају сам им отпјевала Балашевићеву пјесму:
Давно ти је враг засео на праг, земљо Србијо
Нико жив се не сећа толиких несрећа за једног везира
Око тебе комшије подижу бедеме једа и презира
Е, тог још није било, мм-мм, лудама је мило, а остале је стид
И поручила им: вама хитно треба нови Балашевић.
Србијо, волим те… и желим да што прије постанеш демократска. Али нећу више никад доћи у Србију док вам овај не сјаше с власти. Знамо сви добро који. А и каква је то државна власт кад се боје мог мишљења?”
Foto Zoran Lončarević
