Јаја увек купујем на пијаци, код једне госпође, врло културне и духовите жене. Данас, долазим код ње, а она стоји поред суседне тезге, где се окупило неколико људи. Потом ми прилази и каже:
„Извините, ја мало помажем и као преводилац, колеге слабо знају енглески“.
Морам да признам да сам био фасциниран чињеницом да „јајарка“ говори страни језик; истовремено, постидео сам се својих предрасуда и тренутне одвојености од народа, који све ове векове и деценије преживљава…. Ко сам ја да судим?
„А који језик говори тај господин… странац?“
„Он нешто набада. Говори неки свој сиријски енглески…“
„Изгледа да браћа Сиријци остају код нас, Мађари планирају да…“
„Знам, читала сам“, прекида ме госпођа, „хоће да нас ограде као у Аушвицу. Стварно не разумем шта очекују од нас? Па нећемо ваљда да забранимо улаз тим људима који беже од рата и ужаса…“
И тако ми је ова госпођа, која – не да није „јајарка“, него је по духу племкиња – вратила веру у доброту нашег народа. Сетио сам се и како грчке газде, пре неколико дана, нису понудиле мојој супрузи празну собу, у периоду од девет ујутро кад смо морали да изађемо из своје собе, до шест поподне кад нам је полазио аутобус за Београд. Понудили су само употребу тоалета у тој соби; трудница нек база по месту и кад јој се припишки то „мозе“, али кревет не „мозе“. И тад ме је ганула једна новопридошла госпођа из Смедерева која је са пријатељицом стигла у смени после нас и која је одмах понудила Даници да борави у њиховој соби до поласка аутобуса…
Помислио сам како су Срби са собом, преко Чакора и албанских гудура, 1915, превели и десетине хиљада аустроугарских заробљеника, и како су ти мученици једни другима помагали у тим врлетима, где је престало непријатељство, а остала само човечност.
Е, на оваквим светлим примерима, треба да васпитавамо своју децу. А они, комшије, ако хоће да ставе ограду – нек ставе, ја још нисам чуо да су Сиријци некоме нанели зло; то су само људи, браћа несрећници, а чојство је значајније од јунаштва.
Војислав Тодоровић
