Лидија Ћирић пише модерно, не из данас веома присутне помодности у српској књижевности, него зато што не зна другачије. Она свим бићем осјећа пулисарање ОВОГ времена, и зато о њему пише. Модерна је не само по теми него и по стилу, по укупној остварености дјела (романа “Реквијем за један дан”)… Реченица јој је кратка, смислена, ослобођена свега сувишног. Ма о коме и ма о чему писала Лидија Ћирић, ово је аутобиографско дјело, јер нештедимице утисује себе у сваку његову ријеч. Заиста импресионира смисао за детаљ.
Још читам. Натенане. Увјерен сам да нећу промијенити мишљење до краја романа (заправо, да ћу само учврстити своје увјерење). “Реквијем” доноси нешто ново. Роман није писан него стваран; ауторица је у њега утискивала нит по нит сопства.
Заврших „ноћ дугих (не ножева, него) језика“! Логичан, чини се – једино могућ, упечатљив завршетак! Утисак? Добар, модеран, на занимљив начин организован и написан роман. Амбијент и вријеме зналачки прецизирани, ликови добро испрофилисани. (“Жене, жене, коме сте ви биле блага киша јутарња, када у наш живот улазите ношене вихором и олујом?” Је ли тако некако записао Андрић?)
Ономе што написах, додајем: Језик примјерен времену одвијања радње и ликовима који се, нарочитим поступком, углавном граде кроз смислен дијалог. Читалац се никако неће моћи отети утиску да је ово аутобиографско дјело, штo је добро, јер се тако читалац идентификује с јунацима (јунакињама), било да их прихвата или да их тјера из себе.
Да ли ишта осјећамо тако јасно као одсуство одређеног осећања?
А исто би се могло рећи и за много штошта другог у овом пропалом свету који ће да траје тачно дотле док се мушкарци буду крпили женама, разум вером, а зли снови канцеларијским послом.
… док су чекали на смрт која је колосална зато што ничег у њој нема…
Жива у тој јасноћи притајеног пламена, окружена копренастом природом боје сумрака…
… мајстор душевних запршки из прокључалог казана…
Љубав је опсесија коју поседују само мудри људи. Ако си превише изван себе, постоји опасност да се затекнеш у неком другом.
… сасвим лако може јој се дати од зрелих двадесет пет до младалачких четрдесет година, тако да њена стварна старост нема значаја. Сваки од њих је диван као сећање. Течност која цури из људских пора стврднуће се у нежну сјајну љуштуру тако да ће постати рептил.
… жута светлост налик очима тигра у ноћи…
Лако је њима да се не коцкају кад смрт ради за њих. Промашена љубав јој је издужила лице.
… млада као њена свеже замрзнута жудња…
… а на месту где тетовирани Свети Ђорђе забија аждаји мач у уста – тече крв. Јелена тупо гледа негде, пратећи танку сиву линију невидљивог хоризонта који никада неће раздвојити небо од земље.
То су само неке слике, неки необични, свјежи, потпуно нови описи, које записах кад сам при руци имао оловку и папир.
Ранко Павловић
(приредила и адаптирала : Анамарија Миловановић)
