Док пијем прву јутарњу кафу и завршавам трећу цигарету, поглед ми пада на текст о томе како ће у 2016. години на снагу ступити потпуна забрана пушења у Србији. Смешкам се, палим четврту пљугу док ми у глави одзвањају татине речи: “Престаћу да пушим кад ја то хоћу, а не кад ми држава наложи”.
Спремам се за посао, крећем и успут свраћам на трафику да купим пљуге. Мојих 200 динара, поштено зарађених – имам ваљда право да их потрошим на шта год хоћу. Трафиканткиња ми се смешка и пита ме шта ћу да радим од ове године.
“Пушићу још више!” добацујем јој и палим још једну, док не дође бус. Знате, инат је баш чудна ствар. И то не само код нас! Недавно прочитах у једној књизи да највећи број опушака у Великој Британији можете да видите баш испред клинике за лечење болести плућа. Ни у Србији, погађате, ствари нису много другачије…
Да се разумемо, у потпуности ми је јасно да сваког месеца издвајам позамашну суму новца за нешто што ме лагано убија. Исто тако ми је у потпуности јасно да непушачи не морају да трпе дим цигарета, те сам од старта подржала идеју да већи кафићи морају да имају непушачки део. Сад, није мој проблем што су одређени власници кафића довољно глупи да непушачки део ставе на спрат, а пушачки доле – па се непушачи буквално гуше као у комори јер, због оних поганих закона физике, дим иде на горе. Исто тако, није мој проблем што инспекцији овакав распоред није био мало нелогичан.
Оно што, пак, јесте мој проблем (или ће барем бити од 2016. године) јесте чињеница да буквално нећу моћи да одем са другарицом на кафу, са друштвом на пиво или са мамом на топлу чоколаду, и то ни у један једини кафић у Србији. Зашто? Зато што сам пушач. И неопходно је набијати ми на нос да сам непожељна у свакој могућој ситуацији јер ће то, наводно, да ме натера да оставим цигарете.
Неће. То ће да ме натера да стојим испред кафића, пушим к’о Турчин две заредом, па се онда вратим у локал и смарам се до следеће цигарете. То ће ми, такође, проузроковати стрес због којег ћу само имати додатну потребу да запалим цигарету, а ту је и онај феномен да једноставно дупло више желите оно што вам је забрањено. То ће ме, такође, натерати да престанем са свакодневним посетама оближњем кафићу, чији је власник до сада само од мојих пара могао да ишколује једно дете.
И нисам једина! Биће брдо оваквих попут мене, и брдо власника локала који ће да гледају како им се бизнис руши пред очима због глупог закона. Не постоји други начин да се опише овај закон – једноставно је глуп! Да, јасно ми је да је реч о нечему што је за наше добро, јер пушење није здраво и може да вас убије, али који ће бити ефекти оваквог закона? Уништиће посао добром делу кафића и ресторана, уништиће животе нама пушачима који волимо да блејимо у тим истим кафићима и ресторанима и, што је најгоре, учиниће да се осећамо као да држава покушава (још више) да контролише шта радимо у слободно време.
Ја имам право да бирам шта ћу да радим са сопственим парама. Ако сам ја одлучила да ћу да их потрошим на цигарете и да свесно ризикујем да ћу добити рак плућа и све оне грозне болести, онда је то моја одлука и ниједан закон не би требало да се меша у то. Слажем се, то је глуп начин да потрошите новац, гадна зависност и заиста би сви требало да престанемо да пушимо. Можда ћемо то и урадити једног дана. Али не данас.
Исто тако, сваки непушач има право да дише чист ваздух, а не да се дави у диму који ми производимо. То у потпуности подржавам – чак ми и самој понекад буде загушљиво у кафићима, а камоли онима који сами не пуше. Управо зато постоје непушачки делови у већим кафићима, постоје и у потпуности непушачки кафићи, биоскопи, тржни центри, позоришта и сва та друга дивна места на којима је пушење увелико забрањено. Зашто ми, пушачи, не можемо да уживамо бар у кафани? Данас чух једну праву мудрост на радију, па бих сад да је пренесем непушачима – чист ваздух се одувек тражио на планини, а не у кафићима. Шта се сад променило?
