У трену када је размишљао како да утроши још један рођендан, стигао је допис да мора путовати послом у метрополу.
На допису је писало: 10 ч., Парк Рајхл Ференца.
Обукао се, спаковао новонастале боре и отишао. Нису га више испуњавали пословни подухвати, све су те понуде за изложбе личиле једна на другу. Нудили су му савремене галерије пуне старе гвожђарије и илузионистичких слика у којима модерна псета виде уметност. Публику која обитава ту називао је шетацима шампањца. Но,ипак је отишао.
Можда овог пута није успео да нађе добар изговор за Ањине нове џемпере и сате које је проводила у соби писајући писма.
Ања је отворила прозоре неком новом космосу, а Јосиф наталну карту тога није познавао. Себичњак,лакше му је било да охоло оде него закуца на вратима собе, помери свој стари капут од твида у страну и седне на ивицу кревета поигравајући се с њеним наочарима које су јој падале на врх носа.
Воз, црвени,нова донација од неке европске творевине. Купује карту у једном смеру и ноншалантно заузима седиште, с новинама у џепу од капута.
Данашње рубрике препуне су глупости. Као да је неко пустио у тираж токсични инсектаријум.
Док му се мисли нејасно побројавају у глави, од оне која прати Ању у задњи део дворишта где фонтану оплемењује новим рибицама, до оне где у глуво доба ноци види пијаног школског друга на улици како пева канцоне,Јосиф осећа благи немир. Несадржајност. Бесмисао. Протраћене дане у сопственој грубости.
Био је саможиво неискрен према себи. Узима бочицу са опијумом из унутрашњег дела капута и наздравља животу. Испија све. Вагон постаје узак, магловит, сенке на прозорима стварају дах непријатности. Шине пониру у земљу све дубље и дубље,као да се цела утроба црнице спрема за крупан друмски залогај. Јосифова душа почиње да тражи излаз јер тескоба његовог тела постаје несношљива и за мисао о животу.
АЈША