Узимам стари лонац и откувавам пиџаму. Штедимо струју, палимо веш машину само увече, а остале спаваћице, веш и пиџаме су одавно поцепане и изношене.
Ложим шпорет, иако је пролећни дан. Сунце је. То никога у овом дому није брига. Узнемирена сам. Демони нас често походе ноћу. Чујем звуке телефона, ход женских стопала, неко ми посеже за врата кухиње, узима моју шољу за чај и сипа соду. Каква дрскост, мислим из кревета, онемоћала од умора да устанем и отерам ту страствену бештију из куће. Нека је, отићи ће сама. Сањам да сам болесна, да ме у болницу прати мој изабраник, да се уз њега привијам као срна. А он, гле чуда, медвед. Медвед који говори, осећа, огроман и длакав. Будим се ознојена.
Баш умеш да изабереш, Ања.
Од свих мушкараца на овом свету, ти сањаш медведа.
Хватам се за паклицу цигарета и схватам да ћу уколико овако наставим ја стићи рак, а не он мене. Важно је да се тражимо.
Срела сам ваистину неки дан свог демона, као по старом врачарском рецепту, сам је налетео. Неко здраво, неко пријатно, неко пешачим, неко видимо се, изговорило се у мимоходу. Седела сам празнично укочена, безизражајно и немо. Како то да ми никада не полази за руком да поред тебе ја будем медвед?
Пре бих рекла да сам одглумила мртву жену да ме не би дирао. Прођи поред, мед је одавно исцурео, остала су нека моја сећања која ти поричеш да имаш, а ја их закопавам јер лакше је закопати него оплакивати.
Када ме походиш, опходи се достојанствено: поред мртвих тихо, не узнемиравај моју тескобу у гробу који сам себи ископала. Не чуди се, ја сам одувек била поносита; моју раку нико сем мене нема дозволу да копа.
Следећи пут када прођеш,иако говорим да то не желим, а ти сваку моју жељу имаш наопако и преврнуто, рећи ћу ти једну ствар: негде сам прочитала да се свака ћелија у нашем телу уништава и бива замењена на сваких седам година. Кипи ми лонац од сапунице али…
Слажем се с тврдњом. Како је умирујућа чињеница да ћу ускоро имати тело које ти никада ниси дотакао.
Ајша
