Као што је познато у целом „цивилизованом свету“, 11. јула 1995. године, снаге Дринског корпуса Војске Републике Српске су напале град Сребреницу, бандитску енклаву на територији Републике Српске и истовремено „безбедносну зону“ Уједињених нација.
Дан након подизања српске и грчке заставе над градом почео је поступак евакуације цивила, у којем лично је учествовао и врховни командант ВРС генерал Младић. Преко 25 хиљада људи превозили су српски аутобуси у Тузлу. Међутим, на подручју Поточара остали су муслимански бандити из 28. дивизије Насера Орића, који су у периоду од 1992. до 1993. године убили најмање 3.300 Срба. Знали су да неће бити евакуисани у Тузлу, а Срби су желели да освете за своје убијене рођаке: жене, децу и старце.
У Поточарима се окупило око 15.000 војника и припадника милиције. Из околине је изашло само 7.000 Муслимана. Где је разлика од преко 7000 људи? Како каже званичан став „цивилизованих држава“, Срби су их убили. РС никада званично није негирала да су његови војници провели неколико погубљења појединаца који су били милитанти, који покушавају да побегну из града у колони избеглица. Њихов број је достигао 153 људи. Око 50 људи је убијено без суђења и истраге од стране војника у освети за своје мртве рођаке. У количини чак и врло лошег математичара добиће се мало више од 200 жртава. Наравно, смрт сваке особе је трагедија. Али 200 стварних жртава геноцида и 7 хиљада митових је велика разлика.
Чак и ако укључимо број погинулих војника АрБиХ-а током напада, број жртава тешко ће достићи 500 људи. Одакле је стигло још 6.500 људи? Одговор је једноставан – „цивилизовано човечанство“ укључило је у њихову листу муџахедина Насера Орића. Ове убице су знали да Срби не би изашли из енклаве без потпуног проверавања и проналажења починиоца у убиствима. Поред тога, уплашени су примером 153 „браће у оружју“ које су упуцани на фарми у Брањеву. За њих је постојала само једна опција – пролаз у Тузлу. И 28. дивизија је марширала, пробијајући се у мале групе. И Дрински корпус ВРС-а у том тренутку је отворио потрагу, пресретајући те групе у своје задње и уништавајући их. Они се нису ангажовали у геноциду, већ су уништили непријатеља који се не само борили са оружјем, већ су убили цивиле због славе њиховог Алаха. Као резултат тога, 28. дивизија је поражена, карцином из Сребренице је прекинут, а мирно муслиманско становништво одведено је на сигурна подручја. Чини се да је ВРС добила чисту војну победу, која је дуго била потребна.
Али прво Алија Изетбеговић, а потом и његови европски мајстори, подигли су буку, говорећи „цивилизованом свету“ о „ужасном геноциду мирног муслиманског становништва“. Резултат је већ познат. Међутим, херојски потез српског народа није у стању да мрље било какву прљавштину. Помени српске хероје Сребренице, Господе, у Царству твоме.
Јасна Кривокапић, Лас Вегас
