Наша земља, наш народ, наша деца … имплементирани у једну целину, основ су боље и сигурније будућности.
Суочени смо са бројним неправилностима, да не кажемо аномалијама друштвених норми, које остављају хтели ми то или не, данак над нашим главама.
У све укупном метежу, приоритет и то искључиви, стављен мора бити на децу, нашу децу.
Њихово правилно усмеравање и грађење личности, мора се заснивати на ономе што на првом месту, из куће могу понети , пре свега примером који им ми као родитељи можемо дати.
Када говоримо о безбедности наше деце, сам корен мора потећи од поверења које се гради између нас и њих.
У моменту настанка проблема или било које врсте насиља а у чему предњачи вршњачко, дете мора у своме оцу или мајци видети главног заштитника, особу којој се може поверити без икакве бојазни.
Некога ко ће бити спреман да саслуша пре свега безазлену причу, у којој ће наслутити проблем и благовремено одреаговати.
Деца сама по себи пројектују емоције на потпуно другачији начин од очекиваног, ма колико их добро познавали пре свега као родитељи, свака нова ситуација на њих ће деловати потпуно другачије и самим тим изазвати неки нама потпуно нови и страни начин опхођења, понашања и комуникације.
Шта је поента? Поента је препознати или назрети проблем у старту, а то се може једино пуним поверењем на релацији дете-родитељ. Па и у тренутку када, нека одређена прича дететова делује потпуно бесмислено, на нама је да тада научимо читати између редова, ослушкивати и посматрати своје дете.
Велики број студија, трибина и дискусија усмерен је баш ка овоме о чему пишем. Све то постаје безначајно пред стубом, који се зове „породица“.
Породица је камен темељац дома који градимо, гнезда где ће се наша деца осећати најсигурније, на нам је да им дамо добар пример, да им будемо квалитетан узор, да их научимо правим вредностима.
Циљ није изоловати их од свега, ставити под стаклено звоно … неке препреке мораће сами да савладају. Животна борба креће од самог рођења, и постаје све интензивнија … али када имају руку која их држи и очи у којима виде подршку, сигурност и разумевање све постаје далеко лакше. А то деци, само родитељи могу пружити. Имам прилике да наведено, поједини називају моралном обавезом, нас као родитеља. Велика је то грешка, морална обавеза не може бити наше дете коме желимо само најбоље, дете које грлимо и привијамо на груди, не то није морална обавеза то је наж живот. Деца су наш живот!!!
Закључно са горе наведеним, у моментима када наилазимо на бројна саплитања, не можемо кривити систем, школство, здравство, себе и друге … Верујем да на сваком пољу, одређеним деловањем на прави начин и са најбољом намером, било као појединац или група, можемо доста тога постигнути.
Да би исправили нешто, прво морамо почети од себе!!!
Аутор текста:
Маја Раковић
