У процесу „дигитализације“ здравствених књижица опет се омануло. Иако је све наводно дигитализовано, редови се стварају у РФЗО-у, и малтене је процедура иста као пре. Уствари, сад још имате додатну ту ставку- кад вам стигне књижица, онај папир од РФЗО-а што сте добили док вам не стигне иста, престаје да важи дигитално, али се у систему не продужује овера.
Тачније, ако добијете здравствену књижицу, морате отићи поново до РФЗО-а да вам унесу у систем ту нову књижицу. И то заиста морате, јер у систему здравствених осигураника потврда коју сте добили уместо књижице је поништена, те вам нова здравствена ничему не служи. Тако сам ја данас отишао да остварим то право на здравствену заштиту. Због годишњих одмора, у РФЗО-у у Гроцкој ради само један шалтер. Застоји се стварају јер многи књижице добијају преко РФЗО-а, па радници имају проблем да је пронађу. Али се бар сви присутни труде да пронађу изгубљену књижицу..
Осим класичног шалтера на спрату РФЗО-а, тачно прекопута улазних врата постоји канцеларија која ради специјално за пензионере. У њој ради један седи „Мица убица“. Уствари Мица убица је и културна и фина за овог проседог радника.
Тамо негде око 10:30 минута, „Мицан убица“ у тој истој канцеларији на којој су отворена врата, разговара телефоном. Глас му је толико продоран да цела она сала јечи од њега. Тако смо сви присутни сазнали о његовој веш машини, вешерници и како је он то на културан начин средио, док други нису. Разговарао је дуго са телефоном. Након извесног времена, једна старија госпођа са штакама је промрмљала на глас: Аман човече скини се више са тог телефона, види колико нас чека.
Ту њену опаску је чуо тај Мицан убица је чуо… Е онда је уследила невероватна сцена, од које сам још увек згрожен. Због које се још увек питам па где ја то живим…
Наиме, након те опаске старије госпође, Мицан је урадио следеће:
-Молим те, позваћу те касније ево овде нека бабускера нешто закера,а затим је спустио слушалицу и окренуо се према тој госпођи:
-Шта хоћеш ти бабускеро? Хоћеш сада да направим паузу од сат времена? Уствари ја тебе уопште нећу ни да примим сада, можеш ту да чекаш докле год хоћеш. Можеш слободно и код шефа да одеш сада да ме тужиш баш ме брига бабускеро….. Након изговорених речи, залупио је врата на канцеларији.
Старија госпођа, као и ми остали смо зинуто гледали у њега. Сви ми који смо чекали и присуствовали тој сцени били смо запањени.
Госпођа је после ушла у канцеларију поред, како би пробала да заврши посао због којег је дошла. Мицан убица је наставио свој посао дрско и безобразно, а ја сам још увек у шоку..
Треба ли шта рећи после свега? Да смо нормална земља истог тренутка би тај радник био санкционисан, а госпођа би добила велику одштету. Ја разумем да рад са људима није лак, али овакво понашање је недопустиво. Никад ми у Европу ући нећемо…
Жељко Матрочевић
