Opisujući svoj susret u Ostrogu sa igumanom Leontijem aprilskih dana četrdeset prve, profesor Andrija Koprivica kaže da mu je odmah rekao kako je „nemir zakucao na vrata ovog manastira jače nego i na jedna u našoj ojađenoj zemlji”, te da je njega lično „snašlo što nije nijednog čoveka u zemlji” i da ništa slično do tada nije preturio preko glave.
– Veruj mi da sam znao šta će me snaći, obesio bih mantiju o trn i pobegao u moje Paštroviće – dodao je Mitrović, koji je u tom trenutku još krio veliku tajnu o blagu koje mu je povereno na čuvanje.
Tek koji dan kasnije on će otkriti Koprivici koja ga je muka snašla i zaiskati pomoć. Andrija Koprivica tvrdi da mu je iguman Leontije, još dok su smišljali šta da rade, rekao kako i gde da sakriju blago i kome još da povere tajnu. „Zaverenici“ su posao obavili u gluvo doba noći 23. aprila 1941. godine, samo dva dana pre nego što su u Ostrog rupili gestapovci, a na četiri mesta su sakrili i zakopali samo deo dvorskog blaga.
Niko od njih tokom celog rata nije ipak odao tajnu, iako su postojale velike i brojne opasnosti da sve bude otkriveno, počev od onih koji su blago dovezli do Ostroga, istovarali ga iz kamiona i smeštali u manastirsku magazu do onih koji su mogli samo da sumnjaju da je ono tu završilo. Andrija Koprivica se, izgleda, pre nego što je krenuo u Cetinje s namerom da otkrije tajnu prethodno o tome dogovorio sa ostalim saučesnicima u skrivanju blaga, pre svega sa Mitrovićem i svojim bliskim rođakom Petrom Koprivicom. Složili su se da zlato treba odmah prijaviti organima vlasti i Andrija je istog časa krenuo u Cetinje. Tri dana pošto je otkopano blago u Ostrogu i prevezeno u Cetinje Andrija Koprivica je na povratku u Nikšić ponovo svratio do Ostroga da na miru, posle svega, porazgovara sa Leontijem Mitrovićem. Ono što mu je Mitrović tom prilikom ispričao dodatno potvrđuje rešenost starog igumana da mu ni tada ne otkrije celu istinu – da on i Petar Koprivica kriju još zlata:
– Onog dana kad su gestapovci poveli patrijarha, tebe i Dušana, naglasio si mi s posebnim ogorčenjem da su poneli sve i iz Gornjeg manastira. Zato me interesuje da li je tamo bilo sakriveno nešto sem onoga što si mi rekao? – pitao je Koprivica.
– Jeste oko deset-dvanaest sanduka osrednje veličine i nekoliko umetničkih slika koje su bile uvijene u rolnu.
– Ko je doneo te stvari u Gornji manastir?
– Upravnik dvora sa grupom oficira.
– Je li ti nešto rekao o sadržini sanduka i te rolne?
– Samo mi je šapnuo da se u sanducima nalaze najdragocenije dvorske stvari, a u rolni umetničke slike od ogromne vrednosti.
– Gde ste sklonili te stvari?
– Slike ispod ćivota Svetog Vasilija, a sanduke na nekoliko najskrovitijih mesta.
– Zašto mi nisi rekao i za te dragocenosti istovremeno kad si mi rekao za one koje su bile u Donjem manastiru?
– Bio sam ubeđen da se oni zlikovci neće zavlačiti ispod ćivota Svetog Vasilija i skrnaviti manastir u kojem vekovima počiva naš popularni svetitelj. A i da sam ti rekao, kao što i sam dobro znaš, ništa ne bismo bili u stanju da uradimo pošto nismo imali vremena. Jedva smo uspeli da učinimo i ono što smo učinili…
– Da li si po povratku iz internacije proveravao da li su sve poneli?
– Nije mi trebalo proveravati. Dok su me držali na kiši, mojim sam očima video kad su sanduke i slike iz Gornjeg manastira pretovarili iz putničkih kola u teretna koja su stajala pred magacinom. Zato sam ti s puno tuge i ogorčenja i naglasio pljačku iz Gornjeg manastira.
Bežeći iz Beograda početkom aprila 1941, kralj Petar Drugi Karađorđević poneo je sa sobom zlato, državni novac, umetnička dela, ali i tri najveće hrišćanske relikvije – ruku Svetog Jovana Krstitelja, ikonu Bogorodice Filermose i delove Časnog krsta. Najveći deo tog bogatstva, koji kralj nije mogao da ponese sa sobom, ostao je u manastiru Ostrog i okolini Nikšića, a za njega su se od tada borili mnogi. Od Italijana, Nemaca, četnika i partizana u Drugom svetskom ratu, preko komunističke vlasti, pa do današnjih Malteških vitezova i mnogih stranih sila. „Alo!” u nastavcima objavljuje delove jedne od najuzbudljivijih priča u našoj istoriji.
