10.10.2010 године, време 04,50 часова.
место амфитеатар -сала за састанке ПС Палилуле.
Док седим у оној тврдој столици, и док ми жуљање на њој разбија сан, који ми опет надолази на очи, а који сам разбио у 03,30 часова да би дошао на ову столицу која жуља. И док се тако намештам до мене седи Жика звани еротика, стара школа оне милиције који је толико опуштен, да увелико хрче на оној столици која мене жуља. Органски не подносим хркање, и због тога лактом ударим Живорада да се пробуди. Жика скочи и каже: Јел почело ?! Ја: није Жико, него хрчеш, а то ме нервира. Мали Ђоша који је седео до Жике са друге стране, добаци Жико боли тебе уво ми у борбу ти у сан . Крену смех свих нас.
Таман што је Жика опет заузео борбени положај, у салу улазе чварци ( старешине са по неколико звездица и равних црта).
Устајемо, док они пролазе ( у знак поштовања). Остатак екипе долази још себи 05,00 часова је, а нама креће секс он д стрит .
Креће говор шта данас радимо ( а сви знамо шта радимо, и што је најгоре сви знамо шта ће бити), на питање има ли питања, одговор је нам је ћутање. Деле нас по водовима и одељењима.
Наравно Ја улазим у вод за интервенције ( међу нама познат као борбени , због оклопа, штитова који носимо као припадници ИЈП-а, интервентне јединице полиције). Данас треба да радимо оно што иначе ради ПОЛИЦИЈСКА БРИГАДА, која је уско специјализована за обезбеђење јавних скупова, манифестација, спортских такмичења високих ризика итд. А данас је то обезбеђење ПАРАДЕ ПОНОСА. Улазимо у аутобусе, и наравно опет Жика до мене ( хаха). Како смо сели Жика почиње да хрче, будим га, а матори искусан лисац каже: „Буди миран, одмори омладинац, трчаћеш данас и пишати низ ноге, боље одмори и буди спреман за секс“. Наравно да нисам могао да спавам, као ни већина нас у аутобусу, док идемо до локације у аутобусу МУК, као никада до тад. Обично се шалимо на нечији рачун, али јутрос је МУК. Стигли смо на локацију Главна пошта угао Таковске и Булевара.К Александра. Излазимо, погледам на сат 06,00 часова. Сунце се пробија, али уједно јако хладно јутро. Док се протежемо Жика погледа у небо, протља руке и каже: „биће данас топао дан“. Ја му кажем: Живораде ниси нормалан, види колико је хладно“. Жика:“Рекао сам ти скини додатни дукс, биће топло кад навучеш оклоп скуваћеш се“.
Иако ми је било хладно, послушао сам га.
Креће постројавање. Долазе много већи чинови тј старешине од оних који су нас ту довели. Креће говор старешине: „знате зашто смо данас овде, ово мора да се уради професионално, не наседајте на провокације, имамо неке најаве да може доћи до сукоба, ништа не радите без наређења. Чувајте се међусобно и даће бог да све ово што пре прође. Има ли питања?!? Нема. Уреду наставите са одмарањем до даљњег. Вољно. Остатак екипе отрча у аутобус да одмори, разумем их момци далеко живе. Мали Ђоша и Ја остали смо испред возила добровољно као пожарни. Палимо цигарете. Погледам на сат 07,15 часова, сунце је изнад цркве светог Марка. Ђоша и Ја почињемо да певамо истоимену песму : “ Свануло је јутро изнад светог Марка“. Прошло је неко време. Погледам на сат 09,15 часова. Одељење коме Ја припадам, нас пар добија задатак да обиђемо ташмајдански парк. Крећемо. У парку наравно стоје коцке камења, летве, шипке, гвожђе ( у то време било је реновирање ташмајданског парка), погледамо се међусобно, и констатујемо „ЛЕПО, БИЋЕ НАМ ВЕСЕЛО ДАНАС“. Комуналне службе знале су шта се данас дешава у граду, а нису уклониле материјал. Враћајући се доле, код Чешке Амбасаде запажамо контејнер пун шута ( цигле, камење, цеви), ни њега нико није склонио. МИЛИНА. Извештавамо надређене о ономе што смо затекли, као и повећан број малолетних лица у мањим групама, који се „спонтано“ окупљају у нашој непосредној близини, тако да нас буквално опкољавају. Види се да је у питању војна формација голобрадих младића, и да их „неко“ веома добро организовао, неко ко је прошао обуку, неко ко зна посао. Нама који смо били у војсци све је јасно, све кад погледамо како се ти „клинци“ у том моменту случајни шетачи крећу ( обично у тројкама), да снимају наш распоред, да нон стоп шаљу поруке, причају преко телефона, све нам је ЈАСНО.
Када је јављено да ка цркви светог Марка из правца Правног Факултета креће маса од око 1500-2000 „патриота“ и да гурају запаљене контејнере, да су навучене фантомке, истог момента мој Вод добија задатак да поставимо кордон на углу улица Ресавске и Б.К.Александра, и никако не допустимо маси да дође до контејнера, где стоји ШУТ поред улаза у Чешку Амбасаду ( контејнер који наравно комуналне службе нису уклониле).
Линија постављена. Гледамо једни друге преко левог и десног рамена. Адреналин се подиже. Разјарена маса као бесни пси ( међу којима препознајемо дилере дроге, навијаче, хулигане, крминалце које смо до тог дана редовно приводили) иду на нас. Упаљен контејнер гурнут је у нашем правцу. Некако смо успели да га одгурнемо са стране. Полећу каменице ка нама.
И то замислите оне дивне коцке из парка, као и металне шипке које смо мало пре уочили. Подижемо штитове. Преко радио уређаја јављамо да смо нападнути, наређење које чујем : „БЕЗ УПОТРЕБЕ СРЕДСТВА ПРИНУДЕ, ДРЖИТЕ ЛИНИЈУ, ПОДИГНИТЕ ШТИТОВЕ“. Штитови пуцају. Поред мене у другом реду стоји Шимун наш Нинџа, штит му пуца, коцка га погађа у вилицу, обилно крвари, покушавам да му помогнем, пада…Пера прилази виче десно десно…Погледам друга екипа „патриота“ креће бочни напад из правца цркве св Марка крећу коктели. Шимуна сам некако подигао штитим га мојим штитом. Маса се на тренутак повлачи. Луди Макса у том паклу шали се : „Шта је Савићу, фрка а? Ај у први ред? Шта се кријеш иза нас у другом реду?! А онда иза мене види крвавог Шимуна.нема смеха. Креће поново напад сад са три стране од Правног факултета, из ташмајданског парка и пролаза између главне поште и цркве светог Марка. Неко лепо кооридинише нападе. Развлаче нам снаге. Тоша командир нашег Вода искусни полицајац, ризикује и наређује нам да сви останемо заједно, и да не реагујемо на бочне нападе, већ да пазимо на ове што нам долазе из правца ресторана МАДЕРЕ.
Бочни напади како главнина прилази са преда, постају све јачи. Један по један колега падају. Шлемови нам пуцају, штитове готово и да немамо, телима један другог покривамо. Коктели лете око нас, питање када ћемо почети живи да горимо. Преко станице само се понавља исто наређење : „ДРЖИТЕ ЛИНИЈУ, БЕЗ УПОТРЕБЕ СРЕДСТАВА ПРИНУДЕ“.Изнад нас неки „баја“ у хелихоптеру надлеће нас, гледа нас како крваримо, а појачања нема. Лаки је пао добио је каменицу у колено, поред Лакија пада и Чемпа у крви, до њега пада и Макса. Камење, шипке, стакла и све што може неко да замисли је по нама. Иза нас појављује се једно одељење чини ми се из Сомбора. Гледају нас момци, очито нису навикли на београдске журке. Тек су они у хаосу. Тошу погађају каменице, али ОН као да је од стене мајке му га луде ( остаје при себи и води нас даље-невероватан човек). Маса хулигана се залетела на нас ми смо већ сви онеспособљени, опрема уништена, крв нам лије по целом телу. Неко од нас је викно: “ Приђу ли на метар до нас вади палице и сви као ЈЕДАН“.
Стигли су на око 5 метара од нас, већина од нас се једна држи на ногама, крећу каменице у нашем правцу, један другог штитимо телима, добијамо камење свуда по телу. Болови и јауци око мене, али се нећемо предати. Идемо до краја па макар ту и погинули. У једном моменту један момак-„патриота“ очито под дејством наркотика, подиже жардињеру, ону бетонску намењену за бацање смећа са угла ул.Ресавске и Б.К.Александра, и баца у нашем правцу. Она удара о асфалт, ломи на неколико делова, већи део ње ме погађа у леви скочни зглоб, падам..Бол лудачки..јаучем…Док лежим на улици, беспомоћан гледам клинца на 3-4 метра од мене, како узима камење и гађа ме у главу. Први ме промашује, други ме погађа…осећам бол, крв на лицу. Клинац узима и трећу камену коцку замахује и погађа ме у стомак. Више не могу да се померим. Брат мој до мене Шимун-Нинџа који је већ био повређен, дозива ме да види да ли сам жив..
Подижем руку и дајем знак да сам још АКТИВАН.
Осећам да ме неко подиже са земље, крвав бацам поглед преко рамена и видим кога другог него стену, мајке му га луде Тошу, Тошу легенду. Иако нижи од мене бацам ме на леђа и вуче у заклон. И таман када смо мисли да смо готови, као у америчким вестерн филмовима неко се сетио да пошаље жандарме, који су све ово гледали са неких 150-200 метара, како се нас 50 бори са бесним псима-„патриотама“. И док су посматрали чекали су наређење. Не кажем да њима није радио адреналин, али нису имали наређење. А онда се коњица са белим џиповима разлетела и разјурила „патриоте“. Нема остајања ту, није безбедно могу се вратити сваког момента, јер организовано и тактички нападају, и развлаче наше снаге по целом граду. Хитне Помоћи НЕМА, јер у целом граду је БЕЈРУТ. Буквално водимо герилски рат. Док идемо ка Крунској улици, где нам је следећа локација тј вучемо гледамо да ли смо сви на броју. Јесмо хвала богу. Смо сви повређени крвави знојави, прашњави. На углу Крунске и Ресавске улице затичемо ватрогасно возило. Тражимо воде. Док се умивамо, и пијемо воду господа из центра града, са тераса нас гађају саксијама.
5-ро колега пада, полупане главе од саксија са тераса.
Један од колега из неке друге чете, на сав глас у сузама повика: “ ЉУДИ ЗАР НЕ ВИДИТЕ ДА СМО ПОВРЕЂЕНИ И КРВАВИ, САМО ПИЈЕМО ВОДУ ЗАШТО НАС ГАЂАТЕ САКСИЈАМА?!? ГДЕ СМО МИ ОВО У СРБИЈИ ИЛИ БЕЈРУТУ ?!? МИ СМО СРПСКА ПОЛИЦИЈА, ЗАШТО НАМ ОВО РАДИТЕ?? Таман што је то рекао, добио је по себи кесу пуну воде и смећа. Очито му се станари централних градских улица захваљују на говору.
Град је у хаосу. Гледамо око себе и питамо се хоће ли доћи крај овоме дану??!?
Таман што смо пола сата ту стали. Наређење плато РТС-а сви.
Једва идем. Осећам да ми је нога отекла. Она нога коју је бетонска жардињера погодила. Крв ми је и даље на лицу. Скорила се. Сунце пече. Хвала богу послушао сам Жику, иначе поред свега овога доживео би и топлотни удар.
Некако стижемо на плато РТС-а. Лежимо на степеницама. Хитна нас прегледа. Мене уносе на носилима. Гледам моје. Неки машу, неки се онако крвави шале: “ Види га као П..ка оде а нас оставља“ ( смех). А у ургентном сви у унифромама. Жандари и МИ ми плавци. Нема других. Ортопедија и хирургија највише посла су имали. Како ме гурају на оном кревету, видим Шимуна, питам га у шали: „где ћеш Нинџа, где те воде, а он: “ у П… Материну где ћу, где ме воде. Воде ме на масциофасцијалну хирургију. Ја додајем у шали, угради и силиконе сад ти то дође гратис“. Смејемо се обојца, док нас возе у супротним правцима на оним креветима.
И како воле да кажу људи из белих мантила тј медицине хоспитализован сам био на хирургији и ортопедији.
Са лонгетом на нози и завојима по лицу, чекам друга који ме вози кући.
Долазимо испред зграде где сам живео. Уносе ме. Моја два друга. Мајка у сузама. Ива и Ана тада су имале 5 година. Почињу да плачу и питају : “ Тата јеси добјо?!? Тата нећеш умјеш?!? Тата јел те боји?! Јубимо ми да пјође. Тата биће добјо. Баба немој да пјачеш добјо је тата“.
Љубим их и грлим…говорим им: биће тата добро.. Тата се само огребао на послу, не боли ме ништа. Сада више нема бола.
Ви сте мој лек.
10.10.2010 године Мој Београд је личио на Бејрут.
Непоновило се више никада. Не доживео никад нико ништа слично.
Стајали смо као тампон зона. Нисмо били ни на чијој страни.
Ми смо страдали, да не би други грађани били повређени.
Наш посао је да обезбедимо све грађане ове државе.
МИ СМО ТАЈ ДАН САМО РАДИЛИ НАШ ПОСАО.
Владимир Спиди Савић
дипломирани тренер борилачких спортова и вештина.
