Обједињени текстови Неде “експерта” и Приче из предграђа НАКОН ДВАДЕСЕТ ДВА МАРТА

Размишљам већ неколико дана како да вам пишем, драги моји. Како да пишем о датуму који је само један од многих у нашој историји који нас подсећа на тугу, невино страдале и бол.

Ево, прођоше већ две деценије, а када год чујем авион да прелеће чини ми се као да је јуче било. Две деценије како су неправедно извршили агресију на земљу коју тада звасмо Савезном Републиком Југославијом.

Сећа се ваша Неда тих дана и своје неверице да ће се ишта од тога десити, јер смо били на самом крају XX века и све су то, мислих у дечијој наивности, цивилизоване земље, те је дијалог решење. Па се и питах зашто би нашу малу земљу на овом брдовитом Балкану ико уопште напао на такав начин, начин који повезивах само са давно минулим ратовима.

Е, тај „врли нови свет“ ме је демантовао кратко и јасно док сам седела и гледала већ неки филм, искрено више се и не могу сетити који, у соби и чула један од првих напада и експлозију томахавки на неких стотинак метара ваздушном линијом од мог места становања. Затим је јављено и на Дневнику да је агресија почела.

Тотална неверица и дедине речи које добро памтим да се треба нешто сада јести, јер се рат не треба дочекати гладан. Човек је још као дете прошао Други светски рат и знао је зашто баш то каже.

Прошла је ваша Неда „јужном пругом“ током бомбардовања и била присутна када су неколико градова на југу наше државе бомбардовали, ето које сам среће, али хвала драгом Богу ни длака са главе ми није зафалила. Неким људима које знам, нажалост, јесте и ових дана увек их се сетим. Млади, пуни живота беху, а сада их нема. Неки су страдали од последица. А многи још страдају.

Прошла је наша бивша, како је зваше велика, Југославија много тога. Више пута су неки на овим просторима прошли бомбардовање, нападе, бежања, тугу, бол и почели се поново кућити овде, на овом нашем још преосталим парчету драге домовине, а онда, без одобрења Уједињених нација, које су и основане из разлога одржавања мира и правде у свету након гашења Лиге народа (енг. League of Nations) или Друштва народа (франц. Société des Nations), доживеше још једно.

У том тренутку све илузије великог света, праведног света, цивилизације која негде постоји, свих тих бајковитих маркетиншких прича са шљаштећег великог екрана које су неки имали, била је разрушена, уништена и право лице се указало, не само нама наивнима, већ и целом свету. Како је моја прабаба говорила: „Пре или касније свако покаже какав је.“

Болно је било отрежњење и улазак у реалност, али свако отрежњење је болно.

Одрасли смо, ми старији, под паролом „братства и јединства“ и деведесете године прошлог века и последњег у претходном миленијуму биле су врло отрежњујуће за нас. Све што је било прећутано о дешавањима из претходних сукоба са почетка века, а и раније на овим просторима, „измилело“ је из својих скровитих кутака и искоришћено је како би запечатило судбине многих или се бар неки надају да су судбине запечаћене. Једна за другим маске су падале, од Словеније, Хрватске, преко Босне и Херцеговине, до наше покрајине Косова и Метохије, која име Метохија носи од речи Метох (грч. μετοχή [metokhé]) у значењу заједница, заједничко добро (Метохија – грч. μετόχια [metókhia] — метохиа; μετόχιον [metókhion] — метохион), јер у средњем веку то бејаху поседи у власништву цркви или манастира, које им дароваше за обраду, као и села и насеља, која су им такође придодавали, те тако свима јасно буде када чују име чије је шта на којим просторима. Име Косово често је помињано, само и усамљено без Метохије, али и оно гласно „говори“ и свима јасно поручује да је то део простора који зваше некада и Стара Србија, простора на којем се силе сударише и на којем силе настављају да се сударају. Наше чвориште, наше судилиште, тако га често још знају, али изгледа не само наше, јер многи су ту показали своје право лице, своје намере, и ништа не оста скривено.

Много се ћутало о свему што се дешавало на простору Балкана (тур. balkan – шумовите планине, венац шумовитих планина), или старог нам имена знаног Хемуса. Након многих погибија није се смело причати о њима, јер неки мислише да је тако боље зарад даљњег мира, а видимо докле нас је то све довело. Ћутање некада јесте злато, али како каже стара пословица „Заклела се Земља Рају да се све тајне сазнају“ тако све пре или касније „исплива“ на површину, а на овим просторима на којима је једино стална промена, сведоци смо како то онда изгледа.

Многи су спречавани након минулих сукоба да се врате на своја огњишта, да кажу ко су, да кажу чему су све сведочили, и то је био манир који нас прати већ дуго. Зато је сада на нама који сведочисмо шта се све то дешавало и шта се то још све дешава да говоримо, да не ћутимо, да не скривамо књиге, као што мораше моји преци скривати да су за време старе Југославије кришом читали књигу о Јасеновцу, да не скривамо истину. Много је истине овде скривено, ред је да добије место које заслужује.

Дугујемо истину онима који после нас остају, како би спречили све оно што ми нисмо могли, како би се боље разумели и тиме било мање могућности за стварања мржње међу људима, тако да ништа не остане у сенкама, скривено и тиме лако за манипулацију оних који то желе, због само њима знаних циљева.

Ваш „експерт“ за правила Неда

24. март 2019. године

Приче из предграђа

НИКАДА ЗАБОРАВИТИ

Прошле су 22 године од нелегитимне НАТО агресије на Савезну Републику Југославију (СРЈ), извршену без одобрења Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН) кодног имена Операција „Савезничка сила“ (енгл. Operation Allied Force), а у Сједињеним Америчким Државама (САД) позната под називом Операција „Племенити наковањ“ (енгл. Operation Noble Anvil), док је у Србији упамћена као „Милосрдни анђео“.

НАТО агресија, која је почела 24. марта 1999. године у 19.45 сати, није била милосрдна. Током 78 дана и ноћи бомбардовања, са око 30.000 ваздушних налета и испаљених око 50.000 разорних пројектила, који су оставили трајну штету на екосистем, страдало је око 2.500 људи, а од тог броја 79 деце. Најмлађе жртве ове нелегитимне агресије били су: једанаестомесечна Бојана Тошовић, која је настрадала заједно са оцем Божином у његовом загрљају лежећи на кревету у својој кући у Мердару, двогодишњи Марко Симић из Новог Пазара, који је страдао са оцем Владаном и трогодишња Милица Ракић из Батајнице.

Рањено је више од 6.000 људи, а годинама након бомбардовања још је било жртава од касетних бомби, којима су обилно засипали и насељена места, као и од отрова који су загадили околину услед НАТО бомбардовања индустријских постројења, као што су трафостанице у којима је било пиралена изузетно канцерогене, мутагене и тератогене супстанце. Многе од тих супстанци, из различитих резервоара, за прераду пластичних маса, из панчевачке „Петрохемије“ и других постројења, завршили су у рекама и у земљишту, наталожени, остајући ту да затривају нове генерације и да подсећају на агресију НАТО алијансе. Бацала је НАТО авијација и бомбе разорне моћи, а гађали су и са крстарећим ракетама, и са пуњењем од осиромашеног уранијума. А од бомбардовања број оболелих од рака се енормно повећао и 2015. године објављено је да је Србија прва земља у Европи по смртности од малигних тумора. Професор доктор Слободан Чикарић, онколог и председник Друштва Србије за борбу против рака, сматра да је пораст оболелих и умрлих од рака последица НАТО бомбардовања, током којег је на Србију бачено 15 тона осиромашеног уранијума.

Тог 24. марта у неким местима су се чуле сирене за узбуну, а у некима и нису. Прве бомбе пале су на територију Косова и Метохије и нешто северније, уз данашњу Копнену зону безбедности – у Прокупљу је гађана касарна, где је погинуо војник Војске Југославије (ВЈ) Бобан Недељковић и касарна у Куршумлији у којој је погинуло, од два разорна пројектила, 12 припадника ВЈ.

Процене губитака НАТО пакта варирају, а са изворима из алијансе касније се сагласила и СРЈ, те су званични подаци да су оборена свега два авиона НАТО Ф-117 и Ф-16, девет беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и четири велика пројектила, а да је велики број летелица оштећен или се срушио након дејстава, док су незваничне процене битно другачије.

Највише цивилних жртава је било у Алексинцу, граду у којем су страдале целе породице, гађани су и Куршумлија, Сурдулица, Ниш, Херцег Нови, Београд, Суботица, Сомбор, Лесковац, Нови Сад, Подргорица, Ужице, Пирот и многи други градови, а на Косову и Метохији било је најтеже. Уништено је више стотина километара пруге и путева, више десетина хиљада стамбених објеката, гађана је и зграда РТС-а, 30 одсто енергетских капацитета земље је уништено, десетине мостова на којима су били људи и путнички возови, здравствени центри, споменици културе, школе и привредни објекти, као и зграда амбасаде Народне Републике Кине.

Повод за овај нелегитимни чин агресије на суверену државу био је такозвани случај Рачак, назван по месту на Косову и Метохији, у којем је 15. јануара 1999. године дошло до акције полиције на разбијању упоришта и заплени оружја припадника такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК). Надлежни органи нису успели да изврше увиђај након тога и у ноћи између 15. и 16. јануара нису били у Рачку, а 16. јануара су увиђај извршили припадници Верификационе мисије на челу са Вилијамом Вокером, који је одмах прогласио да се ту десио масакр, док су југословенски званичници демантовали ту изјаву. Формиран је заједнички тим југословенских и финских форензичара, а на конференцији за новинаре 17. марта 1999. године у Приштини Хелена Ранта потврђује Вокерову изјаву, иако годинама касније признаје да је потврдила Вокерову изјаву, јер је била под притиском овог америчког дипломате и тада шефа мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији. Медијска кампања се захуктала и бомбардовање седам дана касније је почело.

Након 11 недеља бомбардовања потписан је Кумановски споразум на војном аеродрому код Куманова, у Македонији. Војно-технички споразум су потписали 9. јуна генерал ВЈ Светозар Марјановић и полицијски генерал Обрад Стевановић, од стране СРЈ, а од стране НАТО-а споразум је потписао британски генерал Мајкл Џексон. У Савету безбедности УН је већ 10. јуна усвојена Резолуција 1244, којом се гарантује суверенитет СРЈ над КиМ, као и широка аутономија и суштинска самоуправа на КиМ.

Задње бомбе бачене су на село Кололеч у општини Косовска Митровица око 13.15 сати, а тек са почетком повлачења снага Војске Југославије са КиМ Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар НАТО-а, саопштио је званичну обуставу бомбардовања Савезне Републике Југославије.

Војска Југославије је у фазама напуштала своју територију КиМ, а са њом и полиција и народ.

На Косово и Метохију ушле су трупе КФОР-а, као јединица ОУН под командом НАТО-а и УНМИК-а, која је преузела послове цивилне администрације, а око 230.000 Срба, Рома и осталих неалбанаца напустило је простор КиМ, док је под управом међународних снага киднаповано 1.500 људи, а доселило се око 800.000 Албанаца који никада нису живели у српској јужној покрајини.

 

На Газиместану

 

Силни оклопници, без мане и страха,

Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,

Ви јурнусте тада у облаку праха,

И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама…

Кад олуја прође врх Косова равна,

Косово постаде непрегледна јама,

Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша

Што последњи бесте. У крвавој страви,

Када труло царство оружја се маша,

Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас је захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли, јер зна да си мати,

Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,

Не могоше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Милан Ракић

 

Снежана Недић