„За правника нема веће награде и професионалне сатисфакције од тога да ради као судија. Имао сам срећу да обављам ту функцију преко двадесет година. Та срећа се губила сваке наредне године, и то толико из године у годину, да сам једва дочекао да последња година мога судијског рада прође”, овако у интервјуу за Цензоловку, рађеном дописивањем на Вајберу, говори Славко Жугић, судија који је у једном тренутку новинарима у Србији вратио веру у правду и поверење у институције.
„У име народа”, пре годину дана, судија Славко Жугић донео је пресуду која је и домаћој и међународној новинарској заједници подигла морал. У питању је пресуда за паљење куће новинара Милана Јовановића, којом су бивши функционер Српске напредне странке и председник Општине Гроцка Драгољуб Симоновић и још двојица извршилаца осуђени на строге затворске казне.
Судија Славко Жугић због тога је слављен као „херој процеса”. И то са много разлога, јер све што се око тог суђења и на њему догађало, опструкција, лажи, недолажење на суд оптужених и поступање њихових бројних, скупих и познатих адвоката, више је личило на уобичајено српско правосуђе, него тај сјајни моменат пресуде.
И све што се након те пресуде догађало, а пре свега одуговлачење и кршење рокова за поступање суда, док није крајем године оборена на апелацији (из процедуралних разлога), наставило је да личи на уобичајено српско правосуђе.
„Прошао сам трновит пут кроз поступак”, рекао је након изрицања пресуде судија Жугић и том приликом кратко подсетио на ток поступка у чијој су завршници адвокати одбране тражили његово изузеће, па чак и „изузеће целе Палате правде”, вређали судију оптужбама да је „пристрастан” и да „суди по налогу”.
Иако је оборена, пресуда је толико животна и детаљно образложена да стоји и данас, уочи почетка поновљеног суђења за напад на новинара, као репер.
Славко Жугић, данас судија у пензији, не жели да говори о том процесу све док се не дође до правноснажне пресуде. Ипак, пристао је да за Цензоловку говори о српском правосуђу, јер је, како сам признаје, заљубљеник у правне науке, ентузијаста.
Потиче из породице у којој је бављење правом, правдом и законима традиција, био је студент генерације на Правном факултету Универзитета у Сарајеву, а 1992. године је из Сарајева дошао у Београд и постао кривичар.
ИЗВЕШТАВАЊЕ МЕДИЈА МИ НИЈЕ СМЕТАЛО НИТИ ЈЕ УТИЦАЛО НА ДОНОШЕЊЕ МОЈЕ ОДЛУКЕ
Цензоловка: Како коментаришете медијско извештавање о судским процесима? Шта је допуштено, а где је граница после које се извештавање сматра притиском на суд?
Славко Жугић: Поступци пред судовима су углавном јавни. Искључење јавности примењује се само за случај очувања приватности учесника поступка или из разлога њихове безбедности. Због прокламованог принципа јавности судских поступака медијима је омогућено да преко својих извештача прате и коментаришу судске поступке.
То што им је омогућено да прате судске поступке је дозвољено и не омета суђење, односно не представља притисак.
Међутим, коментарисање тока судског поступка много пута се испоставља као проблематично. Први разлог је што извештачи углавном нису правно образовани, а тиме ни компетентни да износе вредносне судове о томе да ли се судски поступак одвија у складу са законом или не. А друго је што постоје случајеви када се на суђења шаљу извештачи који своје извештаје прилагођавају политичким, партијским и другим интересима.
Цензоловка: Да ли сте пратили извештавање медија о суђењима која сте ви водили и шта о њима мислите?
Славко Жугић: Мени као судији медији нису сметали нити су утицали на вођење поступка и моје одлуке. Признајем да су успевали понекад да ме изнервирају нетачним извештавањем и извештавањем о небитним детаљима са суђења, што је по мојој процени последица некомпетентности извештача.
Судијска част на првом месту. Притисци не смеју да утичу на судијске одлуке
Цензоловка: Иако сте више од двадесет година били успешан судија, широј јавности сте постали познати по суђењу у медијском предмету који је био и ваш последњи, пред одлазак у пензију. Зашто не желите да говорите баш ништа о предмету „Симоновић и други”?
Славко Жугић: Предмет ‚‚Симоновић и други” не могу коментарисати, прво због тога што тај поступак још није правноснажно окончан, и друго, због тога што сам у претходном поступку судио у наведеном предмету и донео првостепену пресуду.
Јасно је да због наведених разлога не би било у реду да било шта у вези са суђењем у том предмету износим. Сматрам да би се то косило, најмање, са судијском чашћу и коректношћу.
Цензоловка: Бројне судије, чак и оне које нису прешле у адвокатуру већ су остале да суде, проговориле су јавно о спољним притисцима са којима су се као судије суочавале. Да поменем само судију Александра Трешњева и бивше судије Владимира Вучинића и Нату Месаровић. Каква су ваша искуства? Да ли сте ви били сведок тога или сте чули од ваших колега да политичари покушавају да утичу на судске одлуке? Уосталом, да ли притисци претежно утичу на то да ли се пресуде доносе независно?
Славко Жугић: У београдском правосуђу провео сам преко двадесет година. Осамнаест година сам поступао у кривичној материји. Нико и никада од мене није тражио да у неком од предмета донесем одлуку каква ми се сугерише. Кроз моју судницу прошли су многи државни функционери и политичари. Нико од њих, нити неко за њих од мене није тражио или вршио притисак да донесем одлуку каква се тражи.
Не могу да се изјасним о томе да ли су моје колеге, судије које сте поменули, трпеле притиске. Вероватно је тога било, иако мени није познато. Притисци на суд и судије, било од кога да долазе, не би смели да утичу на независност судства, односно на судије. Независност судства и судија граде саме судије тако што одбијају све могуће притиске и не подлежу им. Илузорно је очекивати да независност судства граде и обезбеђују политичари, државни функционери, тиме што неће вршити притисак на суд и судије.
Судије у сваком предмету трпе легитимне притиске странака да суд донесе одлуку која њима одговара. Јавност, која је легитимна у судским процесима, коментарисањем тока поступка врши својеврстан притисак на судије изношењем својих вредносних судова о квалитету поступка пред судом, али судије су по природи свог посла дужне да такве притиске трпе и да им одолевају.
Судије морају да одолевају свим притисцима и да на тај начин изграде своју независност. Ниједан друштвени фактор, ниједна државна институција то неће учинити уместо њих. Независност судије је квалитет који, поред стручности, треба да опредељује професионалну каријеру сваког судије.
Судови више немају задатак да утврђују истину и на њој деле правду
Цензоловка: Како бисте описали стање у судству?
Славко Жугић: Садашње стање у правосуђу, у судовима, није добро. Поступци пред судовима трају неоправдано дуго. Једноставну парницу пред београдским судовима, уколико се због жалбе покрене другостепени поступак, не можете завршити правноснажно без три и више година. Немали број кривичних поступака траје преко пет, до десет година.
Породични спорови, нарочито спорови у вези с поверавањем деце, и имовински спорови бивших брачних партнера неоправдано дуго трају и углавном су индикатори породичног насиља. Спорови пред управним судом не решавају се без три године и због нерешавања тих спорова под пуном јурисдикцијом, поступак се понавља и траје најмање још толико.
Још од старог Рима, судови имају задатак да, приликом доношења одлука, утврђују релевантну истину и да, уважавајући истину, деле правду. Дакле, свака одлука суда треба да је заснована на истини и правди и суд је дужан да у истим стварима доноси истоветне одлуке.
Судови, данас, према важећим процесним законима, немају више задатак да у сваком судском поступку утврђују истину и да, у складу са утврђеном истином, у спорном односу донесу закониту и праведну одлуку. Наиме, ниједан процесни закон о поступцима пред судом не почива на начелу материјалне истине, као основном начелу судског поступка. Штавише, то начело се уопште не помиње ни у једном процесном закону.
Према важећим процесним законима, судија више нема задатак да у конкретном спорном односу одређује доказе чијим ће провођењем досегнути до релевантне истине, већ поступа као арбитар који прати, спроводи доказе по предлогу странака и оценом проведених доказа утврђује да ли је онај који тужи успео да докаже основаност своје тужбе или није.
У случају да тужилац није успео да докаже основаност своје тужбе због тога што није предложио одговарајуће доказе, суд ће одбити његову тужбу иако му је познато да би се основаност тужбе могла доказати провођењем и других доказа, које тужилац није предложио.
Таква одлука судије није заснована на истини, нити је праведна.
Суђење окривљенима за паљење куће новинара Милана Јовановића у Палати правде (фото: Марко Рисовић / Цензоловка)
ЗАШТИТА БЕЗБЕДНОСТИ СУДИЈА НИЈЕ ДОБРА. ЛИЧНО СЕ НИКАД НИСАМ ПЛАШИО
Цензоловка: Да ли сте се као судија кривичар суочавали са безбедносним претњама и колико се о томе води рачуна у судовима?
Славко Жугић: Судије и сви запослени у судовима су по природи свог посла изложени безбедносним ризицима. Заштита судија и других запослених од ризика којима су лично изложени постоји у мери која одговара нивоу одобреног новца у те сврхе, што значи да није добра. Лично као судија нисам био изложен безбедносним претњама, нисам се плашио јер мислим да ниједан учесник поступка у мојим предметима није био толико незадовољан да би због тога угрозио моју личну безбедност. Никад нисам водио рачуна о бројкама, али сам и поред тога сигуран да против пресуда које сам доносио у око 70 одсто случајева није улагана жалба и да је исто толико окривљених из моје суднице излазило са речима „довиђења и хвала”.
Цензоловка: Да ли пожелите да се вратите у суд, као судија или као адвокат?
Славко Жугић: Због навршетка радног века и испуњења услова за старосну пензију судијска функција ми је престала 8. марта 2021. године. Мислим да за правника нема веће награде и професионалне сатисфакције од тога да ради као судија. Ја сам као правник са породичном традицијом, као правник студент генерације на Правном факултету Универзитета у Сарајеву и заљубљеник у ту професију, имао срећу да обављам ту функцију преко двадесет година. Та срећа се губила сваке наредне године, и то толико из године у годину, да сам једва дочекао да посљедња година мога судијског рада прође. То ми се дешавало због свега што сам вам овом приликом рекао, као и због оног што нисам стигао рећи, а против је истине и правде, које би требало да буду једини производ рада судија и судова, а нису.
Законске одредбе отежавају пут до истине и правде
Професори Правног факултета који су моју генерацију школовали за правнике превртали би се у гробу кад би могли да виде по каквим процесним законима данас суде судије, њихови ученици. Тврдим да су важећи процесни закони многим својим решењима сметња правди или да отежавају пут до правде пред судовима.
Поред тога што истина и правда нису свети циљеви сваког судског поступка, због непримењивања начела материјалне истине, процесни закони су препуни одредаба чији је једини задатак да отежају пут до истине и правде. Процесним законима се прописује да се докази могу предлагати до одређене фазе поступка, да се одређени приговори могу износити такође до одређене фазе поступка, утврђује се временски рок трајања поступка и слично. Сматрам да одлука суда која је донета у складу са важећим процесним законом, а у себи не садржи истину и правду није добра одлука јер не производи правду, и да би ради доношења праведних одлука требало променити процесне законе.
Како према важећим процесним законима судска одлука углавном зависи од тога да ли је тужилац био стручан и вешт да докаже основаност своје тужбе, а не од тога да ли је његова тужба стварно основана, то суд не може да постигне стандард да у истим стварима доноси идентичне одлуке, што је круна правде.
Међу судијама нема најбољих правника којима држава располаже
Цензоловка: Које су неуралгичне тачке и како ви, на основу дугогодишњег искуства, мислите да их треба решити?
Славко Жугић: Стање у судовима није добро због тога што у судовима, на пословима судије, не раде најбољи правници којима држава располаже. Најбољи правници се углавном баве адвокатуром, раде у банкама, осигуравајућим друштвима и на другим бизнис пословима, где остварују вишеструко веће зараде од судија, уз много мање рада и одговорности.
Да би у судовима радили најбољи правници, плате судија морају бити веће, макар за динар, од плате коју правници могу зарадити на било ком другом послу и код било ког другог послодавца. Због малих зарада и неизвесног напредовања у судијској каријери, из судова су у последњих двадесет и више година отишле најбоље судије, углавном мушкарци.
Индикативно је да се у београдским судовима, од основних до Врховног суда, заступљеност судија мушког пола креће од 17 до 30 одсто, или у просеку тек око четвртине.
Овим не желим да потценим колегинице судије, које изузетно ценим, и уважавам то што су оне данас преузеле скоро сав терет и одговорност за обављање тешког судијског посла. Ја из наведеног податка извлачим закључак да су судије мушкарци амбициознији, каријерно захтевнији, финансијски захтевнији и да због тога беже из суда, а да жене остају у судовима због тога што су по свему наведеном скромније.
Сматрам да заступљеност мушкараца у судовима мора бити далеко већа. Ни у једној државној или друштвеној институцији у нашој земљи, у бизнису и било где другде, заступљеност мушкараца није мања него у судовима. Сигуран сам да би мушкарци у судовима, својом амбицијом, потребом за добром професионалном каријером и високим материјалним захтевима, утицали да се значајно побољша стање у судовима.
Судови су велики расипници новца грађана
Судови су, по мом мишљењу, велики расипници новца грађана којим се финансира њихов рад. Ову тврдњу сам спреман доказивати и образлагати, што би захтевало доста времена и простора, а ова прилика толико не допушта. Добром анализом трошкова судова дошло би се до сазнања да се много новца непотребно потроши у судовима за службене одбране адвоката и непотребна вештачења. Много новца се потроши на дуго трајање судских поступака.
Рационализацијом тих трошкова, која је веома могућа, могле би се направити значајне новчане уштеде. Таквим уштедама би се обезбедило повећање плата судија и запослених, могућност повећања броја судија, што би све утицало на значајно поправљање ефикасности рада судија.
Примера ради, у поступцима пред судом за нека кривична дела, за која се суди у скраћеном поступку, предвиђа се обавезна одбрана окривљеног, што нема логике. Такође, судски вештак медицинске струке, рецимо хирург, десет пута мање наплати сат рада на операционом столу, са скалпелом у руци, него за сат рада у судском предмету у ком, на основу извештаја ортопеда, треба да утврди врсту, тежину и механизам повреде.
Дакле, постојећи правилници о накнадама за рад вештака засновани су на апстрактним критеријумима, а не на објективним и логичним. Поред наведених, постоји много трошковних места на којима би се трошкови судова могли значајно смањити.
Судије нису мотивисане да брже и боље раде, јер на зараде судија не утиче колико су у конкретном месецу завршили предмета и са којим квалитетом, плата је увек иста, мала. Не постоји варијабилни део зараде који се добија за више извршеног посла у односу на стандардну норму. Плата се никада не умањује онима који су урадили мање од норме. Напредовање судија није увек везано за количину и квалитет извршеног посла, што демотивише.
Све наведено треба променити, да би се судије мотивисале да брже и боље раде.
Сви означени проблеми, од чијег решавања зависи ефикасност у раду судова, постоје већ деценијама. Нико их не решава на прави начин и континуирано. Из самих судова нема иницијативе којом би се указало на проблеме и начине њиховог решавања, нити упорности у захтевима да се то постигне.
Због таквог односа судије су без отпора било које врсте омогућиле реформу из 2009. године. Ни то лоше искуство није допринело да се судови и судије промене у погледу давања свог доприноса побољшању услова за рад судова и судија давањем предлога за стварање бољих нормативних, материјалних и кадровских услова рада. С друге стране, сматрам да ни држава, кроз своје легалне институције, суштински није допринела стварању услова за унапређење ефикасности у раду правосудног система и његове независности, што је недопустиво
ПРОМЕНА УСТАВА САМА ПО СЕБИ НЕЋЕ НИШТА ПРОМЕНИТИ У СУДСТВУ
Цензоловка: Да ли ће недавне уставне промене допринети да добијемо ефикасан, професионалан судски систем који пружа сигурност свим грађанима?
Славко Жугић: Нове уставне промене које се тичу правосуђа ништа неће, саме по себи, променити. То што се избор судија сада премешта из Скупштине у Високи савет судства неће судство учинити независнијим него што је било. Када се говори о независности судова и судија, то значи да нико не сме и нема право да утиче на судове какву одлуку треба да донесу у конкретним предметима. И ја сматрам да тај вид независности мора да постоји. Међутим, судије не могу да буду независне и да не полажу рачуне о томе колико су посла урадили, колико времена су потрошили, колико су трајали судски поступци, колико је новца потрошено за време трајања поступка.
Наведена питања легитимно могу да им постављају Скупштина, надлежно министарство, Високи савет судства, сваки виши суд нижем суду, као надзорни, и судије су на сва та питања дужне да одговоре, да оправдају учињено, да образложе зашто нешто нису учинили и да за неучињено одговарају.
Судови и данас пресуђују у име народа, троше новац грађана, и логично је да у том делу полажу рачуне грађанима, односно институцијама изабраним од стране грађана.
Уставним променама ствара се оквир, а посебним законима треба обезбедити независност судства и ефикаснији рад судија и судова. Тим посебним законима треба установити објективне критеријуме за избор чланова ВСС и судија, чијом применом ће се обезбедити да најбољи кандидати буду изабрани. Ако се то постигне, онда је мање важно ко врши избор судија, јер ко год да врши избор, а мора применити објективне критеријуме, мора изабрати оне најбоље и тиме се постиже најбољи циљ. Ако не постоје објективни критеријуми, нема гаранције да ће бити изабрани најбољи, ма ко да их бира.
Лично мислим да је оптимално решење да први избор судија врши Народна скупштина и то на мандат од пет година, а да из тог првог мандата, на трајни мандат судије бира ВСС, као и да одлучује о њиховом даљем напредовању у раду.
Тамара Спаић Цензоловка