Почетком 2022. докторка Ивић сусрела се са свим лицемерјем, безобразлуком и паклом српског здравства.
„Са непуних 25 година завршила сам Медицински факултет и од тада се борим за стално радно место. Пријавила сам се, заједно са 50 лекара, у марту 2020. за посао у Клиничком центру Србије, када је почела пандемија коронавируса. Добила сам уговор на одређено, а распоређена сам у почетку на Клинику за пулмологију, а убрзо сам пребачена на Клинику за алергологију. Кад нам је истекао уговор од три месеца, који смо добили у марту, добили смо класичне уговоре на шест месеци, са продужецима до две године. У време ванредног стања, министар здравља Златибор Лончар усмено је обећао да ћемо сви ми који смо запослени на одређено, да помажемо у ковиду, добити стална радна места у болницама. То је потврдио и Синиша Мали, као и председник државе Александар Вучић“, наглашава др Ивић.
Током две године рада у ковид болницама, она је два пута прележала ковид, а једном компликовану форму, која је оставила последице.
„Ризиковала сам своје здравље и живот, баш као и све моје колеге. Два пута сам преболела корону и имала сам све могуће последице. Ипак стално сам се враћала, све радила да помогнем пацијентима и безрезервно се давала послу. У то време сам већ увелико радила на Клиници за алергологију, са још две колегинице. Тамо сам радила од јула 2020. све до 10. марта 2022. За то време сам више пута распоређивана у ковид болнице. Радила сам прво на Институту Бањица, потом на медицини рада, онда се враћам у зелену зону на месец и по дана, па опет идем на Клинику за пулмологију која је била у ковиду, јер тада је Батајница још била у изградњи. После сам се разболела и добила компликовану форму ковида. Кад сам се вратила са боловања, само 20 дана касније сам у Батајници лечила пацијенте током месец и по дана. Тамо сам радила са начелницима који су имали лепо мишљење о мени и мом раду. После рада у Батајници, први пут сам после годину и два месеца отишла на одмор“, прича докторка Ивић.
Кад се вратила са одмора, наставила је са радом на Клиници за алергологију, ковид пацијената било је све више, па се живот свео на рад у болници.
„Остајала сам по цео дан на клиници, радила дупле смене, спецјалистичке амбуланте са специјалистима, шта год је требало, летела сам свуда и сви надређени били су задовољни мојим радом. Ништа од тога изгледа није било довољно…“
Крајем 2021. Клинички центар расписује конкурс за три радна места, на Клиници за алергологију за 2022. годину.
„Расписан је конкурс и за пулмологију, за све људе који су радили у ковиду. Од 50 лекара који су примљени 2020. на одређено, само моја колегиница са алергологије и ја 2022. нисмо примљене за стално. Наша места била су резервисана за неке привилеговане лекаре. Истицао нам је уговор од две године и првана служба КЦС је расписала због нас тај конкурс, који је одржан 24. јануара. Сви су говорили да ћемо нас три које смо на Клиници за алергологију, бити примљене на та радна места, јер нема ко други. Међутим директорка је сазвала колегијум, тек по расписивању конкурса, без присуства начелника са којима смо ми радиле, иако се она ни не пита у овом случају, већ комисија за запошљавање. Ипак, њене колеге су се негативно изразиле о мени и колегиници, а примили су на наша места људе који немају дана радног стажа на клиници. Од нас три једна је добила уговор за Ургентни центар, а нас две преостале, смо изгубиле посао. Једну докторку из Кикинде, како сазнајем, чека радно место, које сам јој ја ‘чувала’ две године, а на друго место је примљена лекарка из Батајнице, која није радила на клиници“, каже др Ивић, и напомиње да колегиница која је заједно са њом добила отказ, не жели из страха о томе да говори јавно.
После конкурса, докторку Ковиљку Ивић позвала је директорка у своју канцеларију.
„Рекла ми је како се колегијум одлучио за боље кандидате, јер им требају подобни људи за ту установу! И они са више потенцијала. А мени је рекла да мој просек, који је 8,4, није добар, као ни оцена из Интерне медицине, а имам деветку. Причала је небулозе. Она ће рећи да говорим неистине, али то су њене речи. Са колегиницом са којом сам добила отказ, сматрам да сам током две године доста допринела Клиници за алергологију, а сад нам нису продужили уговоре. Директорка ме је саветовала да пратим нове конкурсе, а мој одговор је био “Боље да сте ме убили, него што сте ми ово рекли”. Лавовски се борим целог живота за посао лекара у болници, од 2020. су ми говорили да имам потенцијала, да ћу бити примљена за стално, а онда се све променило преко ноћи, и трудили су се да ме убеде не вредим“, са тежином у гласу прича наша саговорница.
Кад је схватила да је све изгубљено, докторка Ивић обратила се директно министру здравља.
„Набавила сам број министра и послала сам му поруку. Министар Лончар ми је тада рекао да ћемо нас две добити посао. После два дана су изашли резултати, сви су примљени, који су радили две године, осим нас две са алергологије. Послала сам министру резултате конкурса, а онда ме је позвао његов колега да ми каже да могу да добијем посао у дому здравља. Испада да сам све ово радила на клиници и у ковид болницама, да бих се сад запослила у дому здравља. Ушла сам у све ово да добијем прилику да идем на специјализацију, јер желим даље да се школујем и да останем у Србији, да не морам да бежим у Немачку, али не вреди, рекли су ми да не могу да се вратум ако ме руководилац не жели. Тражила сам помоћ и од Милике Ашанина, директора КЦС, али и он је одговорио да је све одлука директорке и да он не може да се меша. Кад сам пристала коначно да радим и у дому здравља, по савету министарства, позвали су мене и колегиницу из Дома здравља Гроцка и саопштили нам да ћемо добити уговор на месец дана. А у министарству су нам претходно рекли да ћемо добити посао на неодређено, у дому здравља у ужем делу града, са специјализацијом и касније могућношћу пребацивања у КБЦ. Још једном сам исмејана и понижена. Послала сам ту понуду министру Лончару, да види како сам прошла, а он ми више није одговорио” наглашава др Ивић, чија је борба за посао и за правду тек сада озбиљно кренула.
Ангажовала је адвокате, који су писали кабинетима премијерке Ане Брнабић и председника државе Александра Вучића, потом КЦС-у и свим вишим инстанцама, али одговора није било ни са једне стране.
“Моја патња и борба трају од 25. јануара. Нећу да их молим, хоћу да ми се јавно врати мој посао. Хоћу да ме председник чује, да види шта се дешава у здравству. Овим путем му се јавно обраћам и питам: Председниче, да ли ћу бити враћена на посао или добити компензацију, или морам поново на биро рада?” за крај пита докторка Ивић, у очекивању што бржег и јаснијег одговора.
Ана Вушовић Марковић Нова
