Појам проституције, и данас, у савременом друштву изазива бројне контраверзе. Гледано кроз призму већине медија у Србији рекло би се да је у нашем друштву најзаступљенија елитна проституција која подразумијева високе приходе и клијенте који долазе из сфере јавног, најчешће естрадног живота.
Ипак уколико у обзир узмемо целокупан друштвени контекст није тешко уочити да се проституција код нас већински одвија на уличном нивоу.
Према подацима истраживања које је 2004. године спроведено у девет земаља, на пет континената, 9 од 10 особа у проституцији су жене, а као главни разлог уласка у проституцију у чак 75% случајева наводи се сиромаштво. Једна од ауторки истраживања „У име (мушког) народа“, које говори о проституцији у Србији, Христина Цветичанин Кнежевић истиче сличну ситуацију и код нас.
– Проституција је једна врло јасно ородњена појава. Жене су у великој већини особе које се одају проституцији, док су мушкарци искључиво особе које користе услуге проституције – каже Цветичанин Кнежевић.
Поред овог она додатно проблематизује и праксу кажњавања проституције.
– Иако закон у Републици Србији прописује да се кажњавају и оне особе које се одају проституцији као и оне које услуге проституције користе, пракса показује да се у 3/4 случајева кажњавају само особе које се проституцији одају, што доводи у питање то да ли се закон заиста и примењује доследно – истиче она.
Имајући у виду разлоге због којих жене улазе у проституцију, као и праксу кажњавања поставља се питање на који начин је могуће спријечити дискириминацију и заштитити њихова права. У свету је познато више модела регулисања који доводе до већег нивоа сигурности у проституцији- аболиционизам, декриминализација и легализација проституције. Иако најпознатији модел легализације није се показао и као најефикаснији. Немачка је један од примера за то.
Према подацима доступним на сајту Сеx индустрy киллс у периоду од 2003-2021 убијено је 160 жена, док је велики број особа који воде борделе или су њихови власници оптужен или осуђен за трговину људима. Са друге стране постоји аболиционистички закон који је од 2016. примјењује у Француској, који подразумијева кривичну одговорност клијената, а женама које желе да напусте проституцију пружа систематску подршку.
Из НВО „ Атина“ који се баве проблемом трговине људима у избјегличкој популацији сматрају да ниједан од водећих модела регулисања проституције није савршен и свеобухватан, већ да сваки ставља фокус на једну грану проституције или на специфичну групу проституисаних особа, а неке друге запоставља. Ипак, аболиционизам виде као најадекватније рјешење од понуђених.
– Аболиционизам полази од становишта да је већина проституисаних особа под неком врстом присиле ступило у ту област, да у великој мери трпе насиље и да би радо престале да се баве проституцијом уколико би имале доступне алтернативе. Досадашња истраживања показују да у Србији преовладава улична проституција. Проституисане особе претежно долазе из маргинализованих и социјално осетљивих група, цене услуга су ниске, а стопа насиља висока. Из тога следи да би најприкладнији одговор на стање у проституцији у Србији у овом тренутку био аболиционистички модел – каже Јелена Хрњак, програмска менаџерка ове НВО.
У нашем друштву, иако погрешан, дискурс проституције као најстаријег заната на свијету веома је присутан, што указује на то да се не прави дистинкција између обичног и секс рада, у оквиру ког у највећем броју случајева особа бива експлоатисана. Као последица тога јавља се изразито негативан став према женама које се баве уличном проституцијом.
Адвокаткиња и истражитељка теме проституције у Србији Драгана Пејовић казала је да се у Србији жене које се баве проституцијом сматрају неморалним, док се улога мушкараца као корисника тих улога занемарује.
– Корисници имају новац, па самим тим имају и моћ што их чини недодирљивим. Жена у проституцији се гледа кроз проституцију, њих проституција обележава. С обзиром на то да сексулане услуге нуде јавно, за разлику од жена које се баве високом проституцијом, изложене су свакодневном вређању, непримереном добацивању и омаловажавању. У медијима су представљене као проститутке, курве, посрнуле жене, што показује да улазак жене у уличну проституцију представља губитак достојанства, идентитета и изложеност насиљу – сматра Пејовић.
Узимајући у обзир дискриминаторску праксу у кажњавању као и положај и права жена у проституцији јасно је да проналажење адекватног рјешења представља императив за институције државе. А шта ћемо као друштво урадити да до тога дође остаје да видимо.
*** Текст објављујемо у оквиру серије истраживачких прича које потписују студенти новинарства из Ниша, Новог Сада и Београда, као део пројекта који је настао у сарадњи са организацијом цивилног друштва Партнери Србија
Милена Савић Данас
