Ученици одељења ВИ-2 Основне школе „Кнез Сима Марковић“ из Барајева тачно месец дана нису ишли на наставу због ђака који је свакодневно вршио насиље над вршњацима. Управа школе није пронашла решење за постојећи проблем, те су родитељи деце одлучили да их, ради њихове безбедности, не шаљу у школу. Слична ситуација тренутно се одвија у Основној школи „Карађорђе“ у месту Горњи Матејевац код Ниша. Поједини родитељи четвртог разреда не пуштају децу у школу јер, како наводе, једно дете малтретира сву осталу децу, а до сада није урађено ништа конкретно да се насиље спречи. Како се чини, и наставници и управа школе постали су немоћни у решавању вршњачког насиља, па родитељи узимају ствар у своје руке и одлучују да своју децу, не шаљу у учионице.
После више од месец дана бојкота наставе у школи због насилног и проблематичног ученика, ђаци одељења ВИ-2 Основне школе „Кнез Сима Марковић“ у Барајеву, вратили су се у школске клупе.
Ученик који је малтретирао своје вршњаке, до првог новембра има онлајн наставу, а након тога ићи ће у Специјалну школу. А док таква одлука није донета, родитељи нису дозвољавали деци да иду у школу.
Милан Горуновић, отац једног од ученика, испричао је за Нова.рс да тортура у школи траје већ годину дана, те да се решење никако није назирало.
„Ово је постало нестварно, верујте. Као да сањамо. Деца нам не иду у школу, страх је и даље присутан, а нико ништа не чини да нам помогне и да реши ситуацију. Прошлог уторка имали смо састанак у Центру за Социјални рад. Питао сам шта они могу да ураде, људи су ћутали или су причали правним језиком који је мени неразумљив. Нису имали записничара. Замислите. На моје питање да ли су ишли да посете породицу тог проблематичног дечака, они кажу да то није у њиховој надлежности. Да ли сарађујете са полицијом, питам их. Кажу да, али опет не траже да два полицајца оду тамо. О чему се овде ради?“, објансио је тада овај отац.
Слична ситуација одиграла се пре неколико дана у Основној школи „Карађорђе“ у Горњем Матејевцу код Ниша, када поједини родитељи ђака четвртог разреда нису пустили децу да иду у школу због дечака који, прем ањиховим наводима, малтретира сву осталу децу.
Још увек није урађено ништа конкретно да се насиље спречи.
Наставница Весна Војводић која предаје српски језик у једној београдској школи, каже у изјави за Нова.рс да су родитељи изгубили поверење у институције и у установе система да се проблем вршњачког насиља може решити, па раде оно што је у домену и у делокругу њихове моћи.
„Родитељима је у делокругу њихове моћи да децу склоне из те опасне и токсичне средине. Ако родитељ неког школарца каже: Радим вредно и поштено, плаћам порез, а када сам најрањивији, а то је безбедност детета, онда стичем утисак да све институције и та држава ћуте или подстичу и мене да чекам, а сви који су чекали, видели смо како су прошли. Тако да, ове две школе, односно догађаји у њима, јесу сигурни показатељи да смо као друштво направили толико грешака. Деца, у коју се сви политичари заклињу, верују да се насиљем, бескрупулозним понашањем, може стићи до циља за који они верују да су оправдани, да су прихватљиви и да су чак у неким случајевима и друштвено пожељни. Они виде око себе да такви са тим поступањем боље пролазе у друштву него они који се придржавају свих правила и норми и понашања и у друштвеном и у школском животу“, наводи наставница Весна.
Додаје да се људи који раде у школама придржавају процедура и држе одређеног протокола, због чега су, најчешће, у немогућности да одређену ситуацију реше и сасеку у корену.
„Они обавесте Министарство и онда су све очи упрте у ту институцију. А очигледно је да вам, с једне стране, таква законска и подзаконска регулатива уопште не даје могућност да ви ту ситуацију решите, а с друге стране, очигледно је да нема ни политичке воље, да оно што генерише тај проблем, јер тај проблем се очитује највише у школи, али ја вам тврдим да се он не рађа у школи. Школа је у неком смислу огледало друштва, оно што је у друштву доминантно, она врста агресије којој свакодневно сведочимо у понашању најмоћнијих људи. То је образац и модел који се и даље негује и због тога су сви апели, не само наставника, него и рецимо 100.000 грађана Србије, а међу њима сам и ја, који су потписали једна документ који је потекао од Друштва за језик и књижевност Србије, и у ком су дате мере и предлози шта нам је паметно и ваљано као друштво чинити непосредно након оних мајских трагедија“.
Наставница Војводић наглашава да не треба да нас чуди што се вршњачко насиље „развија“, када су институције система укључујући и председника, игнорантски позиционирани према мајским трагедијама.
„Ако 100.000 људи каже да морамо нешто хитно да променимо, а те су мере подразумевала и да се у јавном простору мора контролисати и искључити свако понашање које се темељи на агресији, наисљу и вулгарности, онда не треба да нас чуде ова дешавања. Као друштво, сви смо чекали и и даље не видесмо епилоге свих ових поступака државних институција у вези са мајским трагедијама. Стрепим да ми можемо причати колико год о последицама, али ако ми узрок не променимо, ми се вечито крећемо у неком кругу. Тако да, бојим се да та врста уситњавања поступања води ка томе да ми сви као грађани у неком тренутку поверујемо да морамо да узмемо ствар у своје руке као појединци. А онда се поставља питање: Шта ће мени држава?“, сматра наша саговорница.
Педагог Славојка Мариновић Ђуровић која је 41 годину провела радећи у школи, сматра да Министарство просвете треба да буде продужена рука и школе и родитеља, те да ова институција мора да реши постојећи проблем.
„Увек је било наисља у школама, али је реаговала школа на другачији начин. Можда сада нису били онолико укључени. Чињеница је да сада има више случајева јер, ако смем речи, и сам однос према насиљу је био другачији, и што се тиче родитлеја и што се тиче просветних радника. Сећам се, родитлеј каже: Шта год школа одлучи, ми ћемо послушати. Било је веома великог слагања између родитеља и школе. Чак се о наисљу није толико ни знало у јавности јер се то решавало одмах. Родитељи су одговорни за понашање своје деце. А ко се сећам, предочене су и неке новчане казне за њих. Међутим, врло често се дешава да су деца из таквих породица, да родитлеји нису материјално обезбеђни, немају ни нека знања о васпитању, па се проблем опет враћа држави и Центрима за Социјални рад“, наводи она.
Додаје да родитељи морају на време да реагују ако код детета примете одређена одступања од нормалног понашања.
„Све оно што одудара од неког уобичајеног понашања, док су деца у неком млађем узратсу, јер то би свима требало да западне за око. Онда се крене, да се не чека да постану тинејџери, па средњошколци, него док су мали. Када сам тек почела да радим у школи, за једног дечака који је касније стигао до затвора, писало је у школском дневнику да је без повода бацао столице и шамарао школског друга. То ми је био неки сигнал за њега и његову личност у коју ће касније израсти“, сматра наша саговорница.
Foto: Shutterstock
Сања Радовановић Нова
