Старије генерације је итекако памте, млађе само кроз причу. Свакако “Болеч механа” је била место где су се одржавала многа дешавања, можда ковале и неке револуције.
С обзиром да у свом називу има турски назив, не зна се тачно које године и у којем веку је настала. За њу су везане многе приче. Једна од њих говори о томе када је једна група боема, негде за време владавине Милоша Обреновића, свратила у механу и наручила нешто да поједу и попију. Када су завршили са оброком, позвали су конобара да плате. Када је конобар дошао до њих они му кажу да им врати кусур. Конобар им рече да нису ни платили, али су они вршили на конобара притисак и конобар их упита а колико треба кусура. Конобар им да ту своту пара коју су тражили. Када су изашли испред механе, запеваше боеми тада у глас: “Бог да прости на Болеч механу, јесмо, писмо и кусур добисмо“. Од тада кад неко хоће да исприча нешто шаљиво о Болечанима, увек користи ову анегдоту, односно овај израз. Прича се и да је тај натпис стајао на улазу дуго времена у саму механу.
Од новије историје је познато да шесдесетих година долази до расформирања Угоститељског предузећа “Гроцка”, које је имало у свом саставу објекте “Трскара”, “Аласка колиба”,” Доње Стрњике” и “Болеч механу”. Законом из 1965. дозвољено је приватно угоститељство и ове прве три кафане су излицитиране а “Болеч механа” касније, пошто је била изгорела у пожару у једном делу где је била вуновлачара ( Вуновлачар је занатлија који обрађује вуну, а Вуновлачаре су радионице које су радиле на погон воде, слично воденицама да би касније радиле на погон електромотора.).
Болеч механа се налазила на десној страни Смедеревског пута ка Гроцкој, сто метара од раскрснице скретања за Болеч. Окренута је правцем север-југ и приземна је зграда са високим кровом на две воде, који је био покривен бибер црепом. У зграду се улазило на средини објекта, два три степеника испод нивоа пута. Улазило се у једну велику просторију, која је из практичних разлога била преграђена једном асуром, на једну мању и на једну већу салу, а постојала је и још једна мања сала од 20 кв.метара. Целокупни објекат Болеч механе имао је око 250-300 квадрата. Половина зграде где је била Вуновлачница, није се користила после тог пожара. Зграда јеи поред тога задржала свој изглед. Врата су била масивна, половина је била у дрвету а горња половина је имала по два стакла. Лево и десно од врата бисли су масивни прозори, обезбеђени решеткама. Унутрашњост просторија била је висине преко три и по метра. Између првог и задњег дела кафане налазио се један мали пролаз који је био преграђен масивним вратима, висине свега 1,5 метра што указује да је тај други део био подрумски. Испод средишњег дела зграде, налазио се подрум у који се улазило са јужне стране. Педесетих година, у највећој сали, лево и десно од улаза, биле су насликане слике. На једном зиду је био насликан мотив “Хватање Јанка Гагића од стране Турака“. Та слика је била димензија 4 x 1,5 м. На другом зиду је била насликана “Робиница Злата”. Те слике је радио самоуки уметник из Врчина.
Болеч Механа се налазила на врло погодном месту, на половини пута између Гроцке и Београда, а преко пута се налазила чесма која је имала обиман извор. Са леве и десне стране те чесме су стојала два амова за појење стоке, те су често ту свраћали људи са коњским колима и појили су стоку. Од те воде су се зидале и куће, пошто у то време није било довољно воде. Околина је била слабо насељена, јер се Болеч тада налазио око километар од Смедеревског пута. На том месту било је свега две стра и три-четири нове куће. Тек седамдесетих година, развојем целокупног друштва, почиње градња викендица и ниче насеље. Од тада Болеч расте сваким даном све више и више.
Болеч механа, тачније њен тадашњи закупац је прешао 1971г. на нову локацију, стара “Болеч механа” је постојала и даље до неких осамдесетих година, када се сама и срушила. Од када је закупац прешао на нову локацију, стара “Болеч механа” и није имала више закупца.
Фото: Беобулид форум-Вожд
ЕЖИ
