Шта је то 100.000 динара у данашњој Србији и колико просечан радник заиста зарађује – не у динарима или еврима – већ у храни, одећи, обући, могућностима да себи и својој породици приушти основни комфор нечега што смо давно познавали као достојанствен живот. Овим питањем бавили су се, у ауторском тексту за Пешчаник, Сарита Брадаш, истраживачица Фондације Центра за демократију и Марио Рељановић, научни сарадник на Институту за упоредно право.
„На путу за пропаст, дошли смо и до (очекиване) станице у којој је просечна зарада у Србији премашила 100.000 динара. Иако ова психолошка граница не значи ништа сама по себи, није лоше да – када је већ искоришћена као повод властима за бестидно хвалисање – нама послужи као повод да анализирамо шта је то 100.000 динара у данашњој Србији и колико просечан радник заиста зарађује – не у динарима или еврима, већ у храни, одећи, обући, могућностима да себи и својој породици приушти основни комфор нечега што смо давно познавали као достојанствен живот“, наводе Сарита Брадаш и Марио Рељановић у ауторском тексту за Пешчаник.
Текст преносимо у целости:
„Статистика дакле каже да је просечна зарада у Србији у месецу мају 2024. године износила 100.170 динара, у нето износу.
Овим прорачуном обухваћени су сви запослени (у радном односу) у јавном и у приватном сектору, као и радници ван радног односа, предузетници који себи уплаћују зараду. Другим речима, сви они који добијају нешто што би се могло назвати зарадом (платом) у најширем смислу речи.
Наравно, нису обухваћени они који раде на црно, јер о њиховим примањима нема података. А њих има бар око 300-400.000 (синдикати би рекли и много више) и сви су угрожени јер рад на црно подразумева да раде ван свих законских норми.
Колико њих добија зараду на нивоу минималне, или нижу од минималне, можемо само да претпоставимо – али се са урачунавањем ове категорије радника број лица на минималцу свакако бар дуплира, вероватно и много више од тога. Такође, нису урачунати и сви они који добијају номинално већу зараду, а онда део у готовини враћају послодавцу. Мада, истини за вољу, када бисмо урачунали њих морали бисмо да урачунамо и оне који раде обрнуто – примају минималац на рачун, а остатак зараде на руке („ослобођен“ пореза и доприноса, потпуно незаконито).
Такође, према подацима Републичког завода за статистику, просечна „зарада“ радника ван радног односа (ова лица немају право на зараду него на накнаду, али то не смета Републичком заводу за статистику да их гура међу зараде) износила је само 59.873 динара нето – готово двоструко мање него што је укупна просечна зарада.
Даље, ако се погледа структура примања која је званично објављена, види се да је само 5,5 одсто радника на минималној заради – рекло би се да је то велики успех, док не применимо корективне факторе који су претходно описани.
Нема, међутим, податка о томе колико се радника налази на зарадама које су у висини „минимална зарада + 20%“.
Када бисмо имали тај податак, вероватно би слика о онима који имају екстремно ниска примања била другачија. Нарочито када знамо да је стара тактика послодаваца да не дају радницима минималну зараду (што ионако није законито, шта год да кажу „надлежни државни органи“) већ да минималну зараду незнатно увећају (динар-два по радном сату) и пуф! – то више није минимална зарада.
Посебан проблем је са радницима који имају примања већа од минималне зараде, али је основна зарада минимална – ово је готово правило у многим фабрикама у Србији. Остатак зараде чине увећања („бонуси“) за рад суботом (или недељом, или оба), прековремени рад, па чувени (дивљачки незаконити) бонус за редовне доласке на посао и тако даље… Без њих, сви ови радници би опет били на минималној заради – дакле за чистих 40 сати рада недељно, без подвала, лажних или стварних увећања, рада шест дана у недељи, број радника на минималној заради којима је то основна зарада био би драстично већи.
На медијалној заради која за месец мај 2024. године износи 77.571 динар, налази се (логично) 50% радника. Трећа граница примања постављена је на сада већ чувеној просечној заради (оној „историјској“) од 100.170 динара. Око 20% радника прима између 77.000 и 100.000 динара, док 30% радника прима преко 100.000 динара. То је структура зарада која указује на чињеницу да једна трећина најбоље плаћених зарађује исто колико и две трећине лошије плаћених. Танана граница између износа медијалне и просечне зараде од само 200 евра, показује да највећи број људи у Србији прима ниске зараде блиске медијалној, пре него што су више од просечне.
Даље, супротно ономе како се Београђани осећају, Београд није Србија. Када се погледају просечне зараде по месту пребивалишта запослених, може се доћи до неколико поражавајућих података:
– Зараду већу од републичког просека примили су запослени у 18 општина/градова, од којих је 10 београдских општина.
– Зараду мању од републичког просека примили су запослени у 149 општина/градова.
– Зараду мању од медијалне примили су запослени у 49 општина/градова у Србији.
– Просечна зарада запослених који живе у Врањској Бањи, Бојнику, Прешеву и Црној Трави 2,8 пута је мања од просечне зараде запослених који живе у Београду на Старом Граду.
Рачуница није дакле тако једноставна, како је власт представља. Званичне статистике су свакако релевантне као индикативне, али се не може рећи да су прецизне до краја. Другим речима, постоји реална могућност да фактички радници у Србији уопште нису пробили ту фамозну границу од 100.000 динара нето зараде. Али хајде да се правимо да јесу и да је са статистиком све у најбољем реду. Шта то значи за просечног радника?
Најпре да поредимо минималну, медијалну и просечну зараду са минималном и просечном потрошачком корпом и платом за живот. Колико је зарада потребно да би се задовољиле потребе према ове три (драстично) различите методологије? Поређење покривености трошкова живота зарадама би изгледало отприлике овако:
Потребно је дакле нешто више од две минималне зараде да би се досегла просечна потрошачка корпа, а скоро три минималне или две медијалне, да би укупна примања досегла плату за живот.
Медијална зарада не покрива просечну потрошачку корпу.
Када је реч о просечној заради она практично покрива просечну потрошачку корпу, али и даље не добацује до плате за живот.
При томе, не можемо ни на овом месту анализирати такозвану „минималну потрошачку корпу“ а да се не осврнемо на апсурдну методологију како се ова рачуница врши. Добронамерна читатељка или читалац (као и аутори овог текста) би помислили да је минимална потрошачка корпа неопходни минимум за задовољавање основних животних потреба једног домаћинства. Међутим, то нажалост није тако.
Минимална потрошачка корпа не представља меру трошкова основних роба и услуга неопходних за достојанствен живот, већ је мера потрошње 30 одсто најсиромашнијих домаћинстава у Србији утврђена на основу структуре потрошње ових домаћинстава 2010. године.
Са друге стране, просечна потрошачка корпа је мера потрошње домаћинстава која се налазе између трећег и осмог децила потрошње и такође је утврђена на основу структуре потрошње ових домаћинстава 2010. године.
На овај начин утврђене минимална и просечна потрошачка корпа не говоре ништа о потребама трочланог домаћинства, већ о томе да сиромашнима дајемо „право на мање“ него просечнима.
Шта је у корпи у Србији, а шта у Хрватској
Количина хлеба у минималној потрошачкој корпи је 22 килограма, свежег белог сира два килограма, а пилећег меса 2,8 килограма. Ако количину истих производа рачунате према просечној потрошачкој корпи, трочлано домаћинство има „право“ на 24,8 кг свежег хлеба, три килограма белог сира и 4,5 килограма пилећег меса.
Упоредимо ли врсту и количину хране из наше минималне корпе са корпом хране усклађеном са нутриционистичким препорукама и прехрамбеним навикама, долазимо до закључка колико је здрава наша минимална потрошачка корпа.
За здраву исхрану трочлане породице (родитељи и једно дете) у Хрватској је месечно је неопходно 37,1 кг поврћа, 35,8 кг воћа, 31,8 кг/л млечних производа и 21,8 кг меса, рибе и јаја. У нашој минималној корпи за трочлано домаћинство је 22,2 кг поврћа, 7,3 кг воћа, 18,6 кг/л млечних производа и 10,9 кг меса, рибе и јаја.
Добро, рећи ћете можда да је ово отрежњавајуће, али кризна су времена и никоме у Европи не иде баш најбоље. У том смислу, Србија још и добро стоји, зар не? Кратак одговор био би – НЕ.
Али да ипак мало елаборирамо.
Ако погледамо просечне и минималне зараде у региону и државама Европске уније, добићемо следећу табелу (подаци за минималну зараду су у бруто износима за 2024. годину, а за просечну зараду у нето износима за 2023. годину):
Дакле, на овом узорку (који је направљен тако да се укључе државе са којима бисмо реално могли да се поредимо, а додали смо Немачку да нам прави зазубице) само Турска и Бугарска имају ниже просечне зараде од Србије, док само Бугарска има нижу минималну зараду.
Није све у висини зараде, опет чујемо скептике како гунђају.
Цене свега су у наведеним земљама значајно више, па је заправо куповна моћ наше динарске плате значајно већа од онога како изгледа кроз једноставно поређење са тим државама.
За оне који тако мисле, ево поређења колико се у укупној потрошњи домаћинства издвајало за храну и безалкохолна пића у 2022. години, према последњим доступним подацима Евростата (овде треба подсетити на први Енгелов закон који каже: учешће издатака за храну опада како расту приходи домаћинства):
Ово практично значи да је само у Румунији и Турској веће учешће трошкова за храну у укупним трошковима домаћинства, него што је то случај у Србији. За оне који су још увек уверени да је Србија супер и да је 100.000 динара највећа зарада у универзуму, разматрали смо и колико се чега може купити за просечну плату у Немачкој, Словенији, Пољској, Хрватској и Србији:
Дакле, осим ако купујете хлеб у Љубљани или Загребу, или желите да живите у предграђу Варшаве, просечна зарада ће вас одвести много даље у животу у било којој од посматраних земаља, у односу на исти износ у Србији. Нисмо анализирали државе западне и северне Европе, где би разлике биле још драстичније (Немачка је присутна у овом поређењу само да би се илустративно показало колико смо далеко од квалитета живота тих држава).
Ако и даље нисте уверени да је „стохиљадарка“ само број и то не онај којим бисмо могли да се похвалимо чак и у поређењу са државама које наводно каскају за нашим развојем, онда сте ви идеалан гласач СНС-а и време је да почнете да се бавите политиком, на општи ужас свих осталих.
А што се тих (нас) осталих тиче, из свега написаног следи само неминован закључак да смо далеко од европског стандарда живљења чак и са потпуно нереалним курсом евра који се вештачки одржава (економисти би боље објаснили зашто, као и коме то све одговара).
Сто хиљада динара дакле јесте само број, нимало импресиван имајући у виду како живе људи у другим државама (којима такође, да се разумемо, не иде баш најбоље).
А чињеница да многима (заправо, великој већини од 70% радника и њихових породица) у Србији ни та цифра није доступна, може само да значи потпуни пораз актуелних политика – ипак, тако нешто нећете чути готово ни на једном медију.
Због тога, пробајте да завирите у свој фрижидер, па затим погледајте како (могу да) изгледају фрижидери комшија, на линковима са ценама и примањима које смо вам дали у овом тексту. Те фрижидере, као и наше, отварају у просеку вредни, радни људи који нису ништа више продуктивни, нити раде дуже од радника у Србији (напротив).
Како смо онда дошли у позицију да нам се пуни глава о томе како никада нисмо живели боље и да се развијамо брже од свих?
Како уопште тако нешто може да нам звучи логично?“,
питају аутори текста Сарита Брадаш и Марио Рељановић.
Shutterstock/Tomeqs
