Закон о личном банкротству је правни институт који већ постоји у многим европским земљама, а његово усвајање од Србије тражи и Међународни монетарни фонд.
Ипак, закон који би за многе дужнике био сламка спаса у Србији још није усвојен.
Намењен је дужницима који више не могу да отплаћују кредит, а замишљен тако да особа добије стечајног управника који брине колико ће добијати поверилац, али и да она има за живот. То траје од три до седам година, део дуга се ипак отплаћује, а део се отписује. То би и у Србији било могуће да је усвојен закон о личном банкротству о ком се прича већ дуго.
Дејан Гавриловић из Удружења потрошача Ефектива прошле године био је члан радне групе за доношење закона.
„Као неко ко заступа интересе грађана због којих се заправо и доноси закон о личном банкротству сам износио неке оправдане примедбе. Након тога се није деслио ништа конкретно у смислу да се тај закон ипак донесе. Са друге стране су увек неки предлози који углавном погодују повериоцима. То су у Србији највише банке и остали неки крупни трговци“, каже Гавриловић за Еуронеwс Србија.
Разни лобији, наводе у Ефективи, раде на томе да се закон не усвоји. У региону, Хрватска и Црна Гора су последње увеле закон, али стручњаци верују под притиском ЕУ.
Професор Бранко Живановић са Београдске банкарске академије сматра да су у тим земљама закони уведени више због комунитарних захтева, него што су ти системи били на то спремни.
Према Живановићу, за усвајање овог закона потребно је обучити и стечајне управнике, којих не сме бити мало, а онда и уредити праксу тако да дужници после усвајања закона не буду чак и у горој ситуацији него што су сада када им се на вратима појави извршитељ, што је све дуг процес.
„Да би се грађани заштитили, да би ми имали један комплементаран систем који је не само спроведен у ЕУ него и глобално на неки начин, ми овакве ствари и треба да уведемо, али треба добро да одмеримо када и колико ће нас он коштати и да ли то можемо да платимо“, сматра Живановић.
Стручњаци из Ефективе верују да ће закон због захтева међународних институција једном ипак бити усвојен, али тек када текст буде одговорао повериоцима.
„Мислим да ће у неком тренутку сигурно закон бити донет. Неће бити донет због притиска јавности или дужника. Претпостављам да ће бити донет због притиска трговаца који имају интерес да се такав закон донесе и који би био можда више наклоњен њима него дужницима и вероватно под притиском, да кажемо, тих међународних институција“, прича Гавриловић.
Дуже од пет година се прича о Закону о личном банкротству, међутим упркос интересовању стручне јавности и удружења грађана и захтева ММФ-а, доношење овог акта у Србији још није на видику.
Према подацима Удружења банака Србије, сваки грађанин дужан је нешто мало мање од 2.000 евра. Како је раније рекао за Еуронеwс Србија, генерални секретар Удружења Владимир Васић, удео проблематичних кредита се прошле године незнатно повећао на око 2,6 одсто колика је била стопа ненаплативих кредита. Васић је подсетио да је тај постотак 2010. године био чак 24 одсто и напоменуо да је овако мали удео кредита у доцњи још један добар показатељ да највећи део клијената измирује своје обавезе на време.
Фирме у Србији дугују 1.820 милијарди динара, док становништво отплаћује 1.327 милијарди динара. Грађани најчешће траже позајмице у новцу, па од укупног кредитног задужење становништва, чак 625 милијарди чине готовински кредити, а потом следе стамбени и кредити за адаптацију с 553 милијарде динара. У преосталом дугу код становништва највеће оптерећење су готовински кредити који заузимају 47,1 одсто.
