У извештају Хрватског хелсиншког одбора за људска права (ХХО), који је представљен 24. јула 2003. године, наведено је да су у акцији „Бљесак“ припадници хрватске војске убили 83 цивила, од којих је 30 убијено у нападима на избегличке колоне, а 53 особе су убили у њиховим кућама, док је према подацима Документационо-информативног центра „Веритас“ из априла 2003. године, првих дана маја 1995. године убијено или нестало 283 Срба из западне Славоније, а од тог броја 57 жртава су биле жене и деветоро деце. Артиљеријским нападом на српске положаје од Пакраца до Јасеновца са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Пакраца са источне стране, раном зором у 5 сати 1. маја почела је операција „Бљесак“. У нападу на западну Славонију, која је тада била под заштитом Уједињених нација (сектор „Запад“), учествовало је 16.000 припадника хрватских снага, који су напали мање од 4.000 припадника тадашње војске Републике Српске Крајне, а цивилно становништво затекли на спавању. Хрватски оклопни одред ушао је око 6 сати у „тампон“ зону, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници „плавих шлемова“, али су се повукли у базе. Изненадним нападом пресечене су везе градова Пакраца и Окучана са околином, а у обручу хрватских снага нашло се 6.000 Срба.
Срби су брзо формирали избегличке колоне, сећајући се усташких злочина из Другог светског рата и логора Јасеновац, у покушају да се домогну безбедне зоне у Републици Српској, док су хрватска војска и полиција гађале избегличке колоне цивила авионским бомбама и топовским пројектилима. Већина Срба спас су нашли у Републици Српској и тадашњој Савезној Републици Југославији, одакле се, према подацима УНХЦР-а, у западну Славонију вратио незнатни број избеглица и то углавном старијих људи.
Документационо-информативни центар „Веритас“ наводи податак да се на своја огњишта у западну Славонију вратило између 1.200 и 1.500 прогнаних Срба. Због ратних злочина у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“, која је уследила у августу 1995. године, Трибунал за ратне злочине у Хагу припремао је оптужницу против тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана, који је умро 1999. године и оптужница никада није подигнута. У априлу 2001. године хашки истражитељи су саслушали бившег начелника Генералштаба Хрватске војске Петра Стипетића, а затим је након спровођења истраге ослобођен сумње за злочине почињене током акција „Медачки џеп“, „Бљесак“ и „Олуја“. Саслушано је и више осумњичених хрватских официра, међутим оптужнице нису подигнуте. У јулу 2005. године тужилаштво је примило пријаву против генерала Младена Круљца због ратних злочина почињених у западној Славонији за време операције „Бљесак“ и прослеђена је надлежном тужилаштву у Славонском Броду, али оптужница никада није подигнута. Круљца је месец дана касније тадашњи председник Хрватске Стипе Месић, поводом десете годишњице операције „Олуја“, унапредио у чин генерал-пуковника. У јулу 2010. године на месном гробљу у селу Медари у близини Нове Градишке у западној Славонији, ексхумирано је 28 тела, међу њима и деце, из заједничке гробнице настале током акције „Бљесак“, а у мају 2011. године ексхумирано је 48 Срба убијених у тој акцији на месном гробљу у селу Врбољан.
Документационо-информативни центар „Веритас“ саопштио је у новембру 2011. године да је у Загребу идентификовано 14 посмртних остатака Срба, који су погинули у акцији хрватске војске и полиције „Бљесак“, као и да је до сада ексхумирано 100 српских лешева из заједничке гробнице у Медарима, Окучанима и Врбољанима. Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале војске Хрватске Анту Готовину на 24 године и Младена Маркача на 18 године. Осуђени су за учествовање у удруженом злочиначком подухвату, који је предводио Фрањо Туђман, са циљем да се током и након операције „Бљесак“, а касније и осталих операција „Миљевачки плато“, „Масленица“, „Медачки џеп“ и „Олуја“, које су вођене по тактици „спржена земља“, присилно и трајно уклони српско становништво из Крајне. Осуђени су за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослобођени су одговорности за присилно премештање становништва. Апелационо веће Хашког трибунала је већ у новембру 2012. године размотрило жалбу хрватске стране, поништило првостепену пресуду и ослободило сваке кривице Готовину и Маркача, који су затим пуштени на слободу и као хероји дочекани у Хрватској, а неки градови су Готовину прогласили за почасног грађанина.
У Хрватској се 1. мај обележава као дан „ослобођења“ западне Славоније. У Србији сваког 1. маја у цркви Светог Марка у Београду одржава се парастос за невино страдале, за чија убиства још нико није одговарао.
За Жиг Инфо:
Снежана Недић
