Дивља градња један је од проблема са којим се на путу за Европску унију сусреће и наша земља. Уређивање ове области неопходно је пре свега због бољих услова за живот свих који живе у тзв. дивљим насељима, а онда и због усаглашавања са правилима ЕУ.
Увођење реда у грађевинарству није једноставан посао и, на жалост, не иде лако. Сетимо се само деведестих година када су бесправно подигнуте зграде ницале буквално преко ноћи. Колико пута се догодило да је неко од инвеститора у то време градећи нови објекат без пардона буквално зазидао прозоре станове на суседном постојећем објекту. Дивља градња је тада баш дивљала, може се рећи да је деведестих доживела процват.
Познат је пример Умке, где су људи градили куће и викендице иако дозволу за градњу нису могли да добију зато што је то изузетно клизно подручје. Данас, на жалост, живе у кућама склоним паду, јер се клизиште све време „кретало“. Накривљени објекти, попуцали зидови, куће „истргнуте“ из темеља, држе се буквално на „стакленим ногама“. О томе колика је то опасност по људе који живе у таквим објектима илузорно је и писати.
Калуђерица је још један пример. Позната је као највеће дивље насеље у Србији. Изграђене су кућа на кућу, зграда на зграду, без икаквог реда и смисла. О правилима градње нико није водио рачуна, једино је било важно да се нешто изгради чак и на најмањем могућем слободном простору. Обесмислени су сви могући стандарди савременог модела градње. Зато се дешавало да су улице у том насељу зими непроходне, да ни лети два аутомобила не могу у њима да се мимоиђу, да не спомињемо да камиони Градске чистоће туда не могу ни да прођу.
Посебан проблем је то што је ово, једно од највећих насеља у Београду, дуги низ година било без пратеће инфраструктуре. Струја и вода прикључивани су „на дивље“, улице су биле без асфалта, а канализације и данас нема. У време када је насеље нагло почело да се шири, у њему није било школа, вртића, дома здравља, продавница, аутобуске линије су биле „кратке“, последња односно прва станица била је на почетку насеља, даље се морало пешке. Све то отежавало је живот становницима Калуђерице, али градило се и даље, јер је то било најближе београдско насеље у коме је било простора за градњу.
Иако се ситуација данас променила – насеље је урбанизовано, колико је то било могуће у условима градње без икаквог реда, а стамбени објекти су легализовани или су у процесу легализације по неком од, у међувремену донетих закона – бесправној градњи се, на жалост, још није стало на пут. Промениле су се само локације.
Један од последњих примера је прошлогодишњи случај у делу Гламочке улице на Звездари када су изградњом зида улази оближњих кућа буквално блокирани. Аутом је немогуће прићи, а станари су били принуђени да се провлаче поред зида и тако изађу на улицу.
Примера, на жалост, има још. Многи који подижу бесправни објекат користе чињеницу да већина људи не зна правила о парцелацији земљишта или прописану удаљеност између кућа и зграда. Док људи схвате да ће им нови објекат заклонити видик, затворити прозоре или заклонити природну светлост, зграда је стављена „под кров“ и ствар је онда, може се рећи, готова.
Правила постоје само их треба познавати и још значајније, поштовати. Тако, према Правилнику о општим правилима за парцелацију, регулацију и изградњу, удаљеност објекта у изградњи од суседног плаца зависиће од висине тог новог објекта, али и од тога колико нови објекат утиче на природно осветљење постојећег објекта. Правило је да нови објекат од старог мора да буде удаљен најмање метар и по са једне и два и по метара са друге стране од међе, односно границе парцеле. То је у ствари минимално удаљење од четири метра.
Уколико је објекат виши, онда удаљеност новог објекта мора да буде најмање трећина или петина висине старог објекта. Ако је у питању петина висине постојећег објекта, онда према „старом“ објекту могу да буду окренути само прозори помоћних просторија.
Ради лакшег сналажења, све ово се може објаснити много сликовитије. За куће од два и три спрата, удаљеност од следећег објекта мора бити 15 метара, за зграде од четири метра 20 метара, за петоспратницу 25 метара… Ово правило омогућава да сунчева светлост допре и до првог спрата, а не само до виших спратова. Ова удаљеност између вишеспратница је добра и из безбедносних разлога. У случају да, на пример, пожар избије у једној згради, друга неће бити угрожена ако је на предвиђеној раздаљини, биће довољно далеко да јој ни ватра ни рушевине не могу ништа.
Као што смо већ напоменули, правила постоје само их треба поштовати. У данашње време ситуација је много боља, али се и још увек дешавају повремена „искакања“. Идеално би било када би се при изградњи сваког новог објекта поштовала сва правила, када би уз „раст“ насеља ницали и пратећи објекти,све по урбанистичком и неко дугорочном плану. Живот становника таквих насеља био би уређен и квалитетан, а бенефите би сви осетили. Квадрат стана у тако уређеном насељу је много скупљи, потражња би била већа јер насеље има и вртић, и школу, и дом здравља, и продавнице, и све погодности једног модерног стамбеног насеља, и на крају држави би припао добар део „колача“ јер је и порез на имовину, сходно квалитету живљења, у таквим насељима већи.
П.О. Блиц
