„Ништа ми више није остало“, изговара успореним гласом у микрокасетни магнетофон. „Нема више хране. Нема воде. (Дуги прекид) Имам филм, али блиц је мртав. Зима ми је. Стопала бриде.“
Онда (ко зна колико доцније):
„Више не седим ни на чему. Плоча, или шта је већ то било, нестала је. Ја лебдим или се суновраћујем, или не знам ни сам шта.“
Сада, осим када глас говори, прилично незанимљива тишина царује.
„Не осећам ништа сем самог себе“, мрмља с пркосним напором.
„Знам да падам и да ћу се убрзо разбити о тле. Осећам то, оно хрли према мени.“ Али он не може дуго да поднесе тај страх, а да не каже: „Нећу чак ни знати кад коначно треснем о њега. Бићу мртав пре него што будем био свестан да се било шта десило. Према томе нема тла. За мене оно не постоји. Постоји само мој крај.“ А онда шапатом: „Можда је ово овде то нешто.“
Чује се како бележи своје јецаје и стењање. Он чак хвата и тренутке неког слабашног разонођења када шаљиво изјављује: „На неки начин није фер. Падам већ толико дуго да ми се чини као да лебдим…“
Убрзо, ипак, он је мање обузет тиме где се налази и почиње више да га мучи оно што је некад био.
2.
Као што је Интелиџенс сервис сувопарно приметио: „Присуство оволиких зареза у тексту врло вероватно у највишој мери може се приписати упорном присуству шизофреније која се окомила на људски род“.
Немојте да бринете, та мисао је и мени прошла кроз главу. Нажалост, Преглед бр. 3 не надокнађује просуто мастило јер Прегледа бр. 3 нема. Ако оставимо по страни неколико белешки, он недостаје. Тражио сам на све стране, нарочито у „нултом“ досијеу. Ништа. Ко ће знати, можда је то и боље.
Данас, без икаквог посебног разлога, пао ми је на памет доктор Михаило Богдановић, па сам почео да мислим шта сам све могао да изнађем да сам имао пара, да сам нашао времена и посетио његовог специјалисту, да сам се определио за тестове. Наравно кад би сви „ако“ били којим случајем усути у боцу ја бих био пијан, што уопште нисам. Можда је таква врста потврде у сваком случају нужна.
Али, то је питање.
Ја сам одрастао на извесним речима, речима које никоме нисам ни поменуо, речи које су везане углавном за моју мајку, некад изговорене шапатом, чешће исписане словима које ми мој отац, само да је жив, не би никада дозволио да прочитам.
Сада када о томе размишљам, чини ми се да сам одувек био усмерен према писаним заоставштинама, приватним земљиштима окруженим огромним збуњујућим океанима (опис који у потпуности не разумем, премда га сада записујем), иако пустоловно осећање у вези са речима мене никада није престало да привлачи – ох, дођавола са затварањем заграда измедју зареза.
Пре него што сам схватио значење ствари као што су „аудитивна халуцинација“, „вербигерација“, „салата од речи“, „дереализација“, „деперсонализација“ – ја сам у њима наслућивао сваковрсне пустоловине. Да би се докучило њихово значење било би потребно велико путовање, што је, у ствари, како сам касније увидео, било тачно, премда су дестинације испале не баш еденска места пуна златног лишћа, опала и веома сложених резбарија у жаду.
Треба да се осећате срећним ако никада нисте прошли поред куће Марка Ристића или Душана Матића, или ако вас збуњују критеријуми Андрића и Крлеже, или пак „дијагностичко истраживање“. Фрушкогорски индекс шизофренија требало би да вам буде више него довољан.
У моме случају, да ли би доктор Богдановић прибегао тим средствима, или би најпре отпочео са биолошким испитивањима? Истражио хиперактивност допаминергичних система? Проверио евентуалну повећаност норепинефрина? Или би више него вероватно начинио МРИ мога мозга како би проверио да ли су латерална и трећа комора повећане? Можда би чак бацио поглед и на моју активност делта на добром старом електроенцефалограму (ЕЕГ)?
Какав би низ података из тога настао и какав би закључак на основу њих могао донети он или неки од његових специјалиста?
То никада нећу сазнати. Што никако не значи да је то и погрешан пут. Сасвим супротно од тога. То једноставно није мој пут. Све чему се надам је тренутак рационалног размишљања и један мали подстрек на акцију пре него што будем запао у велико тугобно лудило, поверен бризи моје сопствене изанђале биологије.
Из неког разлога ја све више и више мислим на своју мајку и њен промашени живот, који ју је извређао побудама ван њене контроле, ломећи је из године у годину увек на исти начин. Никада је нисам добро упознао. Сећам се да је имала невероватну косу, као сунчева светлост, необично фину и са сребрним праменовима, дивну и онда када не би била очешљана, док је њен поглед увек био обрубљен извесном нежношћу кад год бих дошао да је видим. И премда је већину времена шапутала, покаткад би и гласно проговорила, а онда би њен глас забрујао благо и пуно као звона на капели која сам чуо око Божића у страним градовима када бих коначно пред зору лутао по њима, где одјекују улицама у којим сам се нашао у још несванулој светлости, трљајући своје ледене руке једну о другу, цупкајући у месту као лудак, и чекајући да се отворе посластичарнице како бих појео парче умерено слатког хлеба и попио шољу топле чоколаде.
Мајка ми је исто тако писала она писма, увек својеручно, са чудно обојеним речима. Почела су да стижу пошто ми је отац умро певајући, пуна савета и охрабрења и изнад свега поверења. Не знам да ли бих преживео дипломатску чаршију да није било њих. Али она се никада није осећала богзна како добро, и на крају њене су речи постале мрзовољне, све док… Елем, хтео бих да останем на мислима о њеној коси и њеним очима пуним нежности и божићним звонима у страним градовима у праскозорје.
Али то никада није тако једноставно, зар не?
3.
Желео бих да могу рећи како је ова маса црних мрља настала од неког тајанственог пепела или као последица избезумљеног чина поништавања од стране дворског архивара из Маршалата. Нажалост, кривица је само моја. Када сам први пут почео да прикупљам Милошев запис, ја сам празне странице и цедуљице средио по поглављу или предмету.
На крају имао сам пред собом распрострте на све стране по соби многобројне гомиле. Обично сам поврх тих издвојених гомилица стављао књигу или неки тежи предмет како бих на тај начин спречио да се разлете због промаје или да ја случајно не ударим у њих. На врх овог посебног поглавља био сам глупо ставио боцу бриљантноцрног немачког мастила 4001, или тако нешто. Не сећам се ни када је то било, вероватно док сам још правио скице за слике и петљао са фотомонтажом колажа, можда у августу, а можда тамо уназад још у фебруару. У сваком случају, мора бити да је на бочици постојала пукотина као влас косе јер је све мастило на концу исцурело пробивши се кроз папир, избрисавши скоро четрдесетак страница, а да не спомињем што је продрло и на тепих на коме је направило солидну црну флеку. Белешке у дну странице су остале у животу само захваљујући томе што их још нисам био расподелио у одговарајућа поглавља. Оне су све одреда биле написане посебно на низу зеленкастих картона за индексе и обухваћене жутим гуменим ластишом.
4.
Видео сам је мора бити два, три, можда четири пута. Било је забавно и све то, али није баш изгледала добро и нисам хтео да је много изводим около. Била се променила у току месеци, бледа, тамнија, није се много осмехивала, а и када јесте било је то другачије од оног раније, некако увијено, чудно, заиста лично.
А виделе су јој се и године. За мене стварно сувише стара, и уз то са децом, и онда добро, време да се иде даље. Знате, то се дешава.
У сваком случају нисам морао да бринем да ли ће сад она да се залепи или тако нешто. Она није била тај тип госпође. Последњи пут кад смо изашли, рекла је да има само неколико минута. Морала је да се врати због монтаже тог филма или тако нечега. Нешто у вези са интервјуима и породичним филмовима. И то је било то. Пружила ми је руку и отишла.
Али кажем вам, била је другачија од онога кад смо се први пут срели. Мешао сам се ја с удатим женама и раније. Знам тачно како су варале своје мужеве. Сада, она није била таква. Он јој је био потребан. Могао сам то да видим у њеним очима. А није то био ни први пут да видим такав поглед у очима једне удате жене. Наједном, оне желе. Наједном желе нешто од чега су пре свега побегле. Све је то страшно збркано. Као да стојиш на ивици бескрајног плавог круга из којег избија сиви ковитлац. А она је таква била. Разапета прељубничком пожудом и у нужди за њим, кога се понекад усуђује да назове „својим човеком“. Али како у таквој причи ствари обично стоје, њега више није било тамо да се нађе.
5.
Мислим да Крцун није једини који осећа непроменљиву тугу којом су прожети ови фрагменти. Можда је то цена коју изискује сећање, цена за добро опажање. Ако ништа друго, са овом тугом мора стићи и сазнање како приватна историја експлодира.
Лагано и постепено, попут заражене воде у којој може и да се плива, један много већи свет се упетљава у пишчеву више пута ручно прекуцану прошлост. Па ипак, од хиљаде снимака које је направио Милош, нема ни једног јединог кадра без неке личности у њему. Милош није снимао пејзаже. Њега су изнад свега занимали људи, било да су војници, губавци, болничари, фудбалери, младенци који вечерају у једној траторији у Риму, или кројачка породица која усамљена плива у једној пешчаној ували северно од Напуља. Милош је побожно проучавао друге. Околни свет био му је важан због људи који постоје у њему и понеки пут – упкос болу, трагедији и понижењу – ипак успевају да тамо живе.
Није случајно Крцун записао у неслужбеној белешци, рапортирајући непознатом поколењу о стању уметника у савременој уметности: „Не само да више ценимо Црњанског, већ смо неприметно дирнути самом ширином света, у коме су други појединци, који су се суочили са тако страшним ужасима, још увек у стању да босих и болних ногу изиђу из гроба“.
Свака од Милошевих пронађених фотографија открива колико је он силно презирао разарање живота и како је очајнички тражио од сарадника и њихових претпостављених да Добра Сила заштити пролазне лепоте, без обзира на околности. Уосталом, нису га тек тако разне и различито усмерене обавештајне службе идентично описивале, упркос високом степену конспирације: „Склон птичијим гестовима и боксерским испадима, он је човек крхке телесне грађе који увелико ужива да врло брзо говори“.
Разгледајући и тумачећи (само строго упућенима изложена!) документа различите форме, жанра и стила, а која је некада, у тешко замисливим приликама, поседовала његова супруга Вида, и даље посебну пажњу изазива једна фотографија – коју је тобоже направио чувени али данас не више живи револуционарни писац и ратни фоторепортер. На њој је Милош приказан као још млади војник, у борбеној униформи, како седи на једном од сандука за муницију са топовским гранатама наслаганим поред једне кантине на којој је исписано „СТВАРИ ОД ВРЕДНОСТИ“. Један отворени прозор са десне стране очигледно није довољан да прочисти ваздух. Милош је сам, погнуте главе, на снимку прсти се најбоље не виде јер је лице обухватио рукама и јеца због неког доживљаја за који свакако никада нећемо сазнати, али који ипак можда можемо да наслутимо.
Ништа мање потресно и дирљиво не делују и фотографије, такође из Видине интимне колекције, на којима се Милош лудира у снегу са Растком и Станиславом. Они се грудвају, праве анђеле од снега и уживају у ведроме дану. Станислав се смеје, можда замишљајући како се оклембесио на очевим леђима, док Милош придиже и подиже Растка према сунцу које заслепљује. На последњој из те серије фотографија, сва тројица нестају у праску светлости.
Наравно да они нису имали благог појма куда то води.
Или колико је дуг тај пут којим су морали да пођу.
6.
До сада се Милошев запис усредсређивао на учинке које је кућа на Notting Hill-u, Queen’s Court 83, имала на самог протагонисту и главног станара: како је лоше прикривени писац постао плен убилачког и самоубилачког нагона, како се трезнио до бесвести, како је изгубио покретљивост и вољу за шетањем, како је дошао до тога да одбије истрагу о прислушкивању, како се утапао све више и више у издвојеност и опседнутост. Није била, међутим, посвећена пажња кући у односу на себе саму.
Ако се истрази приступи са колико је могућно објективне тачке гледишта, кућа открива следеће непобитне чињенице: нема светла; нема влажности; нема ваздушног кретања (тј. поветарца, промаје итд.); нема звукова, сем тупог рикања, које се чује на тренутке, и покаткад се чини да долази из даљине, а понекад као да је на дохвату руке; бусоле у њој не раде, нити висинометри, а радио има ограничен домет; зидови су непроменљиво, безбојно прљави, са лаком пепељастом нијансом; нема прозора, перваза или других украсних елемената; никада нису пронађени предмети који су остављени током боравка; нема прашине; величина и дубина су знатно променљиве, толико да није нађен никакав крај.
Оно што се поуздано зна у вези са побројаним стварима јесте да је опсервирани писац, једном, пошто је напустио кућу, почео да прикупља узорке зидова. Као да у свим овим детаљима обитава дивно осећање сигурности, што је недопустиво произвољан и готово бизаран закључак.
Јасно је да такав резон треба да послужи као савршени контрапункт оном бесконачном низу ходника, соба и степеница. Непријатељ исправног разума развија свој отуђени систем варке: кућа је празна, њен живот је потпун.
У емигрантски обојеном, сиротињском кварту Ноттинг Хилл-а налази се кућа таме, хладноће и празнине. У Милошевим записима видимо кућу утишане светлости, постојане љубави и блиставих боја. Ово није случајност, нити стваралачки неспоразум. Ово је толико чудно да не изазива никакав немир. Напротив, ефекат је небесни, исти онај који могу да изазову зелени травњаци поподне, топле сијалице од 100 вати, сунчане плаже. Али ако назначеног писца доведете близу неког лифта или слабо осветљеног подрума – он моментално побрљави, у складу са својом непоузданом личношћу. Штавише, прекид струје са замрачењем може да га паралише. То је клинички. Премда не доказује до краја присуство трауматичног искуства из младости, било оно измишљено или стварно, као неупитни разлог због којег је „станар у пролазу“ нестао низ Завојите степенице.
7.
Видите, празнина је овде, да тако кажем, уобичајена, и ова кућа којој сам додељен бескрајно је уобичајена, бескрајно поновљива. Кулоари, ходници, собе које се стално понављају, без линија које означавају граничне углове, скрајнуте преградне зидове, престанак попуњеног простора. Помало као Дантеова кућа, пошто је обављено велико пролећно спремање. То је беживотно, беспредметно место. Безбожно, такође. Ранковић је рекао: „Соба без књига је као тело без душе“. Али, Ранковић у Опатији није био исти као Ранковић у Београду. То је добродошла промена у животу сваког говорника који жели да га се понеко сећа и као саговорника. Он је био острво озвучено морем, острво које не зна за туристе. Што се мене тиче, нисам имао шта да му признам и он ми је био захвалан на свој дискретан начин. Добро је знао с каквим сувишним доколичарем има посла. А такви увек мисле да ипак, на крају крајева, имају нешто да признају.
Дакле, ја сам велики истребитељ свега што јесте, а што је увек постојало, без великих слова. Био сам на линији. Не сећам се како сам тамо доспео, како сам био унутра усисан; било је црно да црњег нема, подозревао сам да је нестала струја. Кренуо сам, нисам знао у коме правцу. Наставио сам да одлазим, не удаљавајући се превише од самог себе. Имао сам утисак да ме неко гледа. Питао сам „ко је тамо?“. Одјеци су се покренули и ишчезли. Пратио сам њихов уображени додир.
Знате, када сам први пут видео чудовиште, мислио сам да је то један Чувар. Ја то још увек мислим. Ради се о врло злом Чуваркући који се својим надгледањем стара да кућа остане у потпуности празна, без икога и без ичега. Па чак и без трунке прашине. То је служавка која је тотално шенула. Да ли сте икада били у руху служавке?
Толики гласови. Није да се нисам навикао на гласове. Право клепетање од мишљења, питања и принуђивања, али која скривају – шта?
Драги мој Ранковићу, да нисте ви све ово створили зато што сте усамљени?
8.
Без обзира да ли сте електричар, научник или мачевалац, мора бити да на неком месту још увек чувате неко писмо, поштанску карту или белешку која вам нешто значи. Можда само вама.
Изненађујуће је колико много света у току свог живота чува бар неколико писама, скривена у кутији од гитаре, похрањена у сефу у банци, склоњена у старим изношеним ципелама које нико више неће да обује. Нека писма се и сачувају. Нека не. Ја имам нека која су још увек читава. Посебно у једном од њих скривен је привезак у облику јелена.
То је заправо стварчица која доста опсењује људе, наводно стара преко сто година, начињена од изглачаног чистог сребра са роговима и парошцима превученим платином, са смарагдним очима, оивичена силним дијамантима и са сребрном копчом скривеном у виду репа. Плетени златни ланчић држи га чврсто око врата особе која га носи, и која у овом случају нисам никада био ја. Ја га једноставно чувам поред кревета, у затвореној доњој фијочици свог ноћног ормарића.
Носила га је моја мати. Кад год бих је угледао увек га је носила око врата. Никада нисам сазнао шта је у њему чувала. Видео сам га пре самог одласка у Београд, и чини ми се да сам и у оно време због нечега зазирао од његовог облика. Сви привесци које сам видео били су мали, округли и топлог изгледа. Овај је био необичан, украшен и пре свега хладан, стално треперећи чудним сјајним одблесцима, као криво огледало, спремно да одбија светло кад год би се она о томе постарала. Углавном је оно само мутно.
Видео сам га поново пре него што сам кренуо у Европу. Један оглед који сам написао о сликару Паулусу де Фосу (1596-1678) донео ми је као награду летњи боравак у иностранству у коме је све било плаћено. Два дана сам издржао програм. Трећег дана био сам на путу за станицу, нешто тражећи, можда некога, са не више од триста долара у џепу. Јео сам врло мало, путујући из једног места у друго, звирнувши у Пољску и Шведску пре него што сам завио на запад тако да сам могао да се збрзнем чак одозго из Данске до Мадрида, где сам прошпартао сале Прада као пар ловачких керова који урлају њушећи јелена крсташа. Партије шаха под звездама у Толеду убрзо су уступиле место лудом и напорном путешествију на исток ка запуштеним напуљским пределима и коначно трајектом до Грчке где сам обишао острва у Јонском мору пре него што сам кренуо ка одредиштима даље на југу. При повратку у Рим, провео сам скоро целу седмицу у једној јавној кући, причајући женама о најједноставнијим стварима док би оне чекале на следећу муштерију – друга прича за један други дан. У Паризу сам живео по бистроима ноћу, с времена на време разбацујући новац на пиво и пужеве, док сам преко дана сломљена срца спавао на сенским кејовима. Не бих знао да вам кажем зашто сломљена срца. Рекао бих да је то због тога како сам се тада осећао, онако омршавео и сам самцијат. Све што сам у себи успевао да видим одражавало је на неки начин само моју беспризорност. Често сам се присећао привеска, како се њише на њеном врату. Због тога сам се понекад и болно осећао. Често сам због тога бивао љут.
Једном ми је рекла да је привезак скупоцен. То мени није никада прошло кроз главу. Чак и данас нећу ни да чујем о његовој новчаној вредности. Живим од туњевине, пиринча и воде, губећи килограме брже од Лондонског Лојда, али продаћу и делове свог тела пре него што будем био узео у разматрање да уновчим ову реликвију.
Када ми је умрла мати, привезак је било све што ми је од ње остало. На полеђини постоји запис, који је мој отац дао да се уреже: „Моје срце припада теби, љубави моја“ – малтене пророчанске речи, иако овековечене без датума. Дуго времена, нисам подизао копчу. Нисам баш сигуран зашто. Можда сам страховао од онога шта ћу испод ње наћи. Мислим да сам очекивао да изнутра нема ничега. Преварио сам се. Није било тако.
9.
Необично недаровит човек се одаје путовањима када почне да верује како мрак може да понуди и нешто више од себе самог. Таква предрасуда потиче из пограничних места, потонулих у скривеној криптодепресији, мрљавих насеобиона попут Чонграда. Али ни пресељене у поповску Иланчу не доноси здраворазумску зрелост. Једноставно, мрак се не може запамтити. Ето зашто спелеолози желе да се врате оним невиђеним дубинама из којих су тек изашли. То је чиста навика. Ту нико никада није задовољан. Мрак никога не задовољава. Поглавито ако са собом односи нешто што он непроменљиво скоро увек и чини. И тако се жуди за виђењем онога што се заправо није видело. Што се можда није ни догодило али ипак даје одговор на многе чежње запамћене у тузи.
Свако путовање је прекорачење. Исцртавање граница на мапи сачињеној од сопствене коже. Цена коју треба платити да би се посматрало оно што је заувек изгубљено у оним као мастило црним завојима, изнад којих је неко ставио следећи натпис: „Не додируј ме. Не читај ме. Не види ме. Немој ме.“
10.
„Мила моја Видо,
Недостајеш ми. Волим те. Не очекујем твој опроштај. Сутра одлазим, премда намеравам да се вратим. Али ко то може знати, зар не?
Ти си видела то место. Чак си и рођена тамо.
Мислим да ћу написати и опоруку. Узгред буди речено, ја сам пијан. Продај кућу, рукописе, преписку, уговоре, непродату задужбину, иконе, маске, туристичке старине, антиквитетне сувенире, све што имам, узми све. Кажи луткама да их тата воли и да их је увек волео.
Зашто ово чиним? Зато што се тамо ствари дешавају, а ја тамо нисам. Јасно ми је да је ово доста зауман одговор. Требало би да запалим то место, да га заборавим. Али у потрази за нечем сличним, то је оно што сам ја. Ти то знаш.
Да нисам био овакав, ми се пре свега никада не бисмо ни срели, јер ја никада не бих зауставио кола усред саобраћаја, истрчао на тротоар и затражио од тебе да изађемо заједно.
Нема никаквог изговора, а? И ја сам један од оних мангупа који напушта жену и пале другове ради велике пустоловине. Требало би већ једном да одрастем, је л’ да? Прихватам то, волео бих да је тако, покушао сам, али лакше је то рећи/написати неголи урадити.
Морам да идем на оно место још једном. Сада нешто знам и у то морам да се уверим. Полако, комадићи се слажу у целину. Почињем да видим то место какво оно уистину јесте, а то није ни за мемоаре нити за Нешнал Џиографик.
Верујеш ли ти у Бога? Мислим да те ово никада нисам питао. Елем, ја сада верујем. Али мој Бог није било чија врста. Нема горућег грма, нема анђела, нема крста. Мислиш ли да сам изгубио памет? Можда, можда, можда. Можда сам само недовољно пијан. Мораш признати баш је лудо. Сада сам и Богу нашао адресу. Заборави овај последњи део, једноставно заборави.
Недостајеш ми. Ово нећу да изнова читам. Ако то учиним бацићу га и написати нешто углађено, чисто и трезвено. И све затворено. Ти ме тако добро знаш. Знам да ћеш отклонити све грешке, и видети оно што је важно – наћи шифру за оно што је написао неко ко је мислио да говори јасно. Сада плачем. Али мислим да не могу да станем. Покушам ли да станем престаћу да пишем и знам да нећу почети да пишем изнова. Толико ми недостајеш.
Нема тренутка који сам проживео а да он није био наш заједнички.
Твој раздвојени Милош“
Ранковић-Крцун-Веселинов поставка поклања велику пажњу несувислостима израженим у писму, незадовољству самим собом, и пре свега другог, болу који још увек тишти Милоша због слике ујне коју је преточио у своју књижевну јунакињу Дафину, а којом је запалио дужице Србије има томе већ више од четири деценије. И пре врло тајне и врло службене истраге, било је познато да је Милошева ујна била не само његов естетски модел узорне еротике, као једра и плава Бечлијка, богатог тела и привлачног, престонистички лепог лица, већ и неко ко му је био близак али је, на његову голему младалачку жалост, остао телесни незнанац.
Отуда поставка Ранковић-Крцун-Веселинов изналази нови, пунији смисао цитираног штива, изнад пуког самосажаљења и нацифране патетике. Писац писма, које засигурно није једино којим су одговорни и савесни другови располагали, сведочи о губитку који не успева да остане тајанствен. Напротив, његова сентиментална вредност је готово непријатно упадљива. Бити очевидац у једној таквој раскринкавајућој ситуацији поражавајући је доживљај. И поред свих списатељских марифетлука које уметничка машта може да смисли у циљу замене идентитета, очигледно је да је фамозна ујна све оно што Милош жели да нађе. На крају крајева, налажење душа мртвих дословце може значити откривање утехе у губитку.
Међутим, детаљно описани писац се – проверено! – никада поново није сусрео са својим љубавничким теретом. Протоком побегуљског времена, тај терет је постао пртљаг – смишљено заборављен у нелоцираном хотелу за самце и отуђене парове који се тако осећају.
Будући да Милошев запис није гламурозна креација која плута у изобиљу газираних пића и површних летњих љубави, заувек чулна ујна из Беча остаје укадрирана у црно, слеђена на једном месту, без музике и без коментара; само папирната Дафина: једна успомена, једна фотографија, један артефакт.
Заправо, поставка Ранковић-Крцун-Веселинов тврди да је и Дафина жена које нема ни у обавезној лектири за будуће цензоре јер је одмах превазишла значај своје сопствене егзистенције. „Сећање, искуство и време претворили су њене кости у метафору свега онога што је неуслишени писац икад изгубио“.
Иако је напослетку доживео чак и отварање сопствене заоставштине, тешко је не приметити колико је трагично видети Милоша овако лишеног енергије, његов уобичајено оштар наступ и живахност мисли замењени обесхрабрујуће упорном обамрлошћу. Ствар је у томе што њему више ништа није било важно, а то није остало незапажено.
11.
Ево како почиње:
Налазим се дубоко у трупу неког огромног брода, вртећи се по његовим црним челичним и зарђалим ходницима. Нешто ми каже да сам ту већ дуже време, и да све дубље залазим у непрегледну унутрашњост, осврћући се около не бих ли нашао и друге пролазе који опет на крају воде само у даља беспућа. Ово, међутим, мени не смета. Сећање као да ми говори како сам се већ и раније млатарао по машинском оделењу, наишао на лестве, успењао се њима и обрео се сам самцит у једној кухињи у којој није било ни живе душе, једином месту које се још увек пресијава као магично огледало од нерђајућег челика. Али те посете биле су пре толиких година, и премда сам могао тамо да свратим у било које време, изабрао сам уместо тога да тумарам по овим скученим ходницима и упркос њиховој податности да се у њима изгубим, ја још увек на сваком кораку имам тако рећи стално осећање да ми је овде све познато. Некако као да су ми ови хармонично лавиринтни ходници савршено добро познати, али идем њима да бих заборавио.
И онда се нешто мења. Наједном осећам по први пут у животу нечије присуство. Убрзавам корак, не баш трчећи, али скоро. Ја сам или задовољан, или уплашен, или ужаснут, али пре него што сам у стању да схватим шта од свега тога, осврнуо сам се двапут и ето њега, пијаног младића братственика у мајици шљивине боје са дворским иницијалима, где у десној руци носи поклопац од канте за ђубре а у левој ватрогасну секирчину. Подригује, заноси се, и онда несигурним кораком с подигнутом секиром креће према мени. Мене нигде нема од страха али сам и збуњен. „Извини, али зашто си се окомио баш на мене?“. Што заправо покушавам да кажем, али ми речи испадају некако сакато. Више као роктање и облаци, велики облаци од паре.
У том тренутку примећујем своје руке. Изгледају као да су се истопиле, као да су од пластике па онда биле стављене у врело уље, само што нису од пластике, већ су то танки удови са кожом преко њих и које су се заиста топиле у врелом уљу. Ја то знам а знам и саму причу о томе. Једноставно сам само немоћан да је васкрснем у своме сну.
Али док правим први корак напред, све се мења. Дечак братственик, бива ми јасно, није више дечак братственик већ неко други. Испрва мислим то је коњушарска леди Пеџет, док ми не сване да ово није добротворна погана баба, самозвана „леди“, већ проклето згодна девојка с малим дететом коју сам срео у бифеу „Слога“ на Ријеци, а онда схватам да то није ни прорачунато самилосна леди Пеџет, ни безимена лака девојка за остатак ноћи, него разуздана Пољакиња Ана са својом до грла закопчаном лондонском причом – иако ми нешто говори да ни то није сасвим тачно. У сваком случају, њено лице блиста од обожавања и топлоте док њен поглед у трен ока поручује како је разумела све поступке које сам икад направио, све мисли које су ми било кад пале на памет. До те мере је изузетан тај поглед, заправо, да ја схватам како сам због њега укопан у месту. Ја тамо само стојим, а свака жила и сваки живац у мени помажу ми да се успокојим, дах ми се успорава, руке ми висе са стране, вилице ми се опустиле, отромбољене ноге ме носе у старе воде, све док наједном моје очи по сопственој вољи, примајући наређења од нагона црњих и старијих од жеља или било чега што прибире осећајне потребе, стреловито прелазе са њеног прелепог и чудно познатог ми лица на секиру коју она још увек држи, секиру коју она сада диже, осмех јој је и даље на лицу иако почиње да дрхти, одједаред замахује секиром на мене, на моју главу, премда је промашује, замало, док се секира спушта уместо тога ка моме рамену, и коначно се зарива у кост да би се ту и задржала, а крв липти, обилна крв, и бол, толики бол, и ја тренутно схватам да умирем, иако још увек нисам умро, премда ми спаса нема, а она кренула да плаче, и поред тога што је извукла секиру да би је опет подигла, да поново замахне, опет на моју главу, иако још више плаче и слабија је неголи сам мислио, а потребно јој је и више времена него што сам мислио, да се припреми, да изнова замахне, док ја крварим и умирем, што се сада уопште не може упоредити са унутрашњим осећањем, ништа мање добро познатим, док се моје срчано преткоморје по сопственој вољи одједном цепа као што се моме оцу цепало, тако то, а ја изненада почињем са неком посебном равнодушношћу да размишљам да ли се и он исто тако осећао?
Направио сам стравичну грешку, али доцкан је и ја сам сада пун беса и мржње да бих било шта друго урадио осим да гледам како сечиво запрепашћујућом снагом комада, овог пута под правилним замахом, ни много улево, ни много удесно, већ право по средини спуштајући се читаву вечност, иако не за вечност, чак ни изблиза, а ја с примесом киселе радости схватам, да ће ово барем, најзад, окончати један много гори бол у мени, настао деценијама пре тога, много пре него што сам у сну сагледао лице и значење свог ужаса.
12.
Можда оно што је најнеобичније од свега, то је да се последице Милошевог записа још и данас осећају. Свакако најполемичнији вид Теорије Џаџић-Михиз који то и даље остаје, представљају закључни одељци који држе да је и свет који чак није непосредно био повезан са догађајима у хотелу „Ексцелзиор“ био погођен. Теорија, међутим, води рачуна око разлике између оних који су само видели Милошев запис и оних који су читали и писали, у неким случајевима и доста нашироко, о самом тексту-документу.
Очигледно, прва група показује врло слабе знаке било каквих осећајних или душевних промена: „У најбољем случају, привремене“. Међутим, потоња група изгледа да је била коренитије погођена: „Док докази о овоме још увек пристижу, испада да је део оних који не само да су размишљали о савршено мрачним и празним реченицама већ и потанко објашњавајући како су се исте у њих увукле, открили да су се и сама њихова узнемирења стишала. Особе које су патиле рецимо од поремећеног сна, па преко сексуалних дисфункција до слабог односа са трећим лицима, изгледа да су на своју радост доживеле извесно побољшање“.
Али, Теорија Џаџић-Михиз ипак опомиње да овај ток није безопасан. Запажено је да је код још једног већег броја особа које су коментарисале Милошев запис дошло до повећане опседнутости, несанице и недоследности: „Већина оних који су одлучили да прекину своје интересовање за транскрипцију реченог записа, убрзо се опоравила. Неколико особа, пак, имало је потребе да се обрати за савет, а у неким случајевима и за лекове и болнички смештај. Забележена су и три случаја самоубиства“.
13.
Пошто сам се вратио из залагаонице – за шта ми је требало времена с обзиром на шкрту цењкавост ситхих душа које тамо бораве и газдују – и онда се одвезао до поште – што је још дуже трајало јер сам се тамо упутио са мало више пара – напокон сам одлучио да видим последњи пут своју велику љубав.
Је ли она заиста то?
Више као фантазија, рекао бих. Чаробна свлачитељица која ми је већ прве ноћи, на крају крајева, рекла своје право име.
Нисам баш у стању да објасним колико ми је било пријатно што ћу поново да је видим. Требало је и то дочекати, али је вредело.
Била је толико срећна што ме чује да ме је позвала сутра на вечеру, и обећала ми да ће лично везати кецељу, кућна храна, а онда ћемо сатима без прекида разговарати само нас двоје, о сонетима и мадригалима Микеланђела. Скренуо сам јој пажњу да већ дуго времена нисам био у аутоматској перионици. Рекла ми је да могу да се послужим њеном машином за прање. А ако желим могу и да се истуширам.
14.
У току своје каријере – иако вишреструко надзирани субјекат у мноштву провокатора, обожавалаца, агената и сабораца – Црњански је скоро без изузетка радио сам. Био је навикао да у подручја сукоба одлази без пратње. У ситуацијама када би се, суочен са заводљивом опасношћу, нашао принуђен да се ослони искључиво на своје изоштрене и усклађене нагоне, он је радије остајао на страни живота. Под таквим условима, бивао је у стању да доследно постигне своје највеће радне успехе.
Зато не треба да чуди што се у Милошевом запису више пута констатује како се писању пречесто приговара да је производ околности. У ствари, по аутору који цитира самог себе где и како стигне, врло ретко се текстови цене због њихове композиције или семантичке намере. Они су само вест, срећни спој догађаја и пригодне прилике. Ништа ту много не мења ни чињеница што је за једну уметнички употребљиву реченицу нужно написати је у једном делу секунде.
Невероватно је колико света погрешно изједначује брзину са лакоћом. Ово се свакако обично дешава када је у питању што течније приповедање прича. Међутим, једноставно, свако може да купи папир и писаћу машину и да крене са куцањем, и онда са мало предубеђења одока просуди како производ није био вредан чина. Гађање циља из пушке се обавља сличном брзином, па ипак због тога што су резултати до те мере опипљиви ником не пада на памет да је стрељаштво лака ствар.
Писци су у много ком погледу као и спортисти. Слични хокејашима или јахачима таласа на дасци, који морају да из дана у дан увежбавају поједине врло специфичне покрете. Али велики писци морају не само да одговарају тим физичким захтевима од пресудне важности за руковање оловком или наливпером, већ морају исто тако да рафинирају у себи и естетску сензибилност. Нема времена за размишљање шта је а шта није вредно да буде обухваћено једним описом дијалога. Акције писца морају бити у потпуности нагонске, тренутне, и резултат година и година проучавања, тешког рада и, наравно, надарености.
Као што је Танасије Младеновић, власник многих објављених поезија у самом граду Београду, једном јавно приметио: „Милош Црњански је један од најбољих књижевника столећа, али због тога што га његов посао квалификује ’новинарским писцем’ он до данашњег дана пати од оне крајње жалосне оптужбе како он само преписује оно што се дешава и како свако то може, само ако се тамо нађе. И тако је то и даље. Него, човек такве треба да части пивом и да им тресне добру шамарчину“.
Без обзира на ову комесарску вехементност, савим сигурно би и остале школе мишљења казале како је Милошево око за савршеност било под непосредним утицајем његових унутрашњих сукоба, било да се ради о посесивности, самозабораву или друштвеном добру које је у основи прећутни чинилац сваког дубоко проживљеног доживљаја. Али, као што је Родољуб Чолаковић самозадовољно прокоментарисао: „Не треба заборавити најочигледнији разлог због кога се Црњански вратио натраг у домовину – жеља му је била да поправи квалитет своје визије“. Ипак, право визуелно размишљање о самој домовини, њеним застрашујућим размерама и опипљивоме мраку који је тамо владао, није никада направљено. Неколико сумњиво ауторизованих фрагмената разјарили су суматристички остарелог дендија. По његовом мишљењу, веома мали број призора – чак и оних за које је лично био одговоран – били су задржали ону непојамну димензију везану за то место.
Вазда хиперборејски настројени Црњански не дозвољава себи да ограничи своју делатност само на писање. Он често излази ван куће и ради у башти, плевећи од корова, подсецајући, па и садећи. Често га чујемо како себи тихо певуши, било шта од популарних мелодија, од старих словенских успаванки, па до једне песме која говори о томе колико пута се његов живот мењао и како би само желео да опет чврстим кораком ступи у живот.
О томе сведочи и следећи одломак однекуд пронађен изван магацинског легата: „Зидови су бескрајно голи. На њима ништа не виси, ништа их не одређује. Они немају било какву структуру. И под најпродорнијим погледом и најосетљивијим прстима они остају нечитљиви. На њима нећеш наћи никаквог знака. Није преживео никакав траг. Зидови бришу све. Они су стално слободни од било каквог записа. Притворни су, на векове мрачни и неисписани. Гле, ево савршеног пантеона одсутности“.
Изгледа да би свет требало више да се жали због овог празног простора, али колико се зна то досад нико није учинио. Вероватно да за такву равнодушност, такође, постоји и добар разлог: свесно или несвесно свет схвата да тај простор уопште није празан.
Но, на страну непријатељи руље и елите, супротстављање смрти је тема која се упорно јавља кроз свеукупно Милошево дело. Његово свеобухватно интересовање за људе – и то обично свет који се нашао у ужасним околностима – увек га доводи у непосредан сукоб са смрћу. Као што је раније у петом поглављу било напоменуто, Црњански није никада дословно описивао природни пејзаж, али исто тако није никада бележио ни блиско присуство смрти, а да при том не стави некога између себе и ње: „Ако приђем ближе бојим се да ће ово ишчезнути. Свакако вреди да човек један сат ужива у призору. Мора да сам будала кад ми се ово оволико свиђа.“
15.
Прожимала нас је јединствена лепота вечери, голема тишина у којој је рикао ветар, крхкост наше повезаности са свим оним испод нас. Осећао се наговештај страха, не за наше животе, већ због суочења са широким непознатим пространством које нас је притискало. Једно пролазно осећање разочарања – што је након свих оних снова и питања ово ипак био само један планински врх – отворило је пут подозрењу да је ту било још нешто, нешто ван тродимензионалног облика тренутка. Само да смо то могли да опазимо.
16.
Већина Британаца седамдесетогодишњака има своје баште да се њима занима. Ја имам свој паб, захваљујући овој штенади, и своје класичне језике које помало аматерски колекционишем. Ја се стално бави својим избором пива као што се они слабе петље баве својим ношама. Шибице су некако произашле из такве врсте занимања. У ствари, недалеко одавде је и фабрика. А онда сам само применио своје двадесетогодишње бављење латинским језиком да бих направио поклопац на пакетићу. Зовите то старачком наклоношћу ка анархији. Рекао бих, нешто мало више запаљиво од извикане инквизиције. Дизајн направљен тако да држи мушкобањасте вештице по страни.
Касније су родољубиви обавештајци истраживали и открили да су то добре шибице. Главе се лако пале, а дрвце правилно сагорева. Моји пратиоци су набавили један од ових пакетића и пошто су обезбедили услове у шпијунској лабораторији, утврдили су да свако палидрвце сагорева за просечно дванаест секунди. Са ограниченим бројем од двадесет и четири палидрвца, уз корице пакетића, за које су израчунали да горе тридесет и шест секунди, сваки младић у рову могао је да располаже светлом у трајању од пет минута и четрдесет и четири секунде. Довољно да се не започиње читање Милошевог записа.
17.
Последњег дана марта мајстор без епитета и ратник без еполета започиње нешто за шта очекује да ће представљати страховит, можда и немогућ напор. Међутим, у року од неколико минута види да више не мора ни да исписује речи како би се кретао. Сопствена нехајна примедба њему се не чини баш много јасна: „Изгледа да је сада лакше“. Убрзо постаје претерано очигледно да је отпор дефинитивно све мањи, и више није неопходно да се ваљак на писаћој машини уопште помера.
Претпостављајући да је изгубио оријентацију, он се окреће натраг, али то не мења све јачи осећај који му говори да правац више нема значаја. Збуњен, зауставља се у једној реченици како би сабрао мисли: „Као да се непрестано крећем повшином која стално иде надоле“.
Много времена је прошло од првог укроћеног спуста. Све је то било јуче. Нико не оставља за собом ништа. Краста је отпала али рана није зарасла. Тек сада се назире слутња да је све ово игра с циљем да се било где у околини усидри нека нестварна емоција које се људи после сећају. То је, дакле, заштита сећања, и то заштита сећања за случај да се у будућности догоди нешто друго.
Препуштен својој судбини, коју још увек не препознаје тако такву, једини преостали Црњански наставља даље: „Не напушта ме мисао како ћу једног тренутка стићи до ивице овога. Писаћу толико брзо да нећу моћи да станем и, једноставно, појешће ме тама“.
Што је тако рећи оно што се десило.
Зоран Ћирић Ћира
