Хладњикава киша ромиња на погружене и прозебле пут¬нике што дочекују и испраћају друге драге, непознате пут¬нике. Држим се као да нисам један од њих.
Џоњам за свој рачун – пркосно и опрезно у исти мах. Ја нисам пут¬ник, ја сам перонски човек и не обраћам пажњу на упутства с разгласа. Живахно киснем и гацам по баркама, трагам за шљунковитим дном порозног асфалта. Нервозно сумњичав, мотрим на потенцијалне артистичке садисте, џепароше, просјаке, цепаче карата, цепаче чмарова и осталу браћу по инвентару. Какво загревање за наступ једног нишвилског Писца у њиховом главном граду. Чекати на Из¬давача под отвореним небом аутобуске станице, небом које се отворило као циганска материца што доноси умно¬жене близанце у овај сиротињски свет – дакле, то је једна јако лоша навика. Ем се увашљивиш, ем се једеш што си се опет увалио у отрцану наслоњачу коју су већ многа ду¬пета удубила и разрадила као мешајући престо.
Онда се појавио Издавач – у спиду тек унапређеног коњичког мајора. Нисам сигуран да ли је био више изненађен или обрадован што ме је затекао у договоре¬но време на договореном месту. Можда је мислио да зна нешто о мени што ја не знам. Поздрависмо се из за¬лета, срдачно, као породични људи на фрајерском задатку. На сву срећу, Издавач сместа извади пљоску да ми про¬буди вољу за списатељски друштвени живот у граду где је свака ноћ пазарна, пијачна и тржишна – све по провереним, белосветским стандардима. Да мало процуњамо около, за почетак? Разуме се, и крв поче да шикља ве¬нама, спремна да се закотрља до ружичастог усијања. Понуде ситног, станичног дилерисања остадоше иза нас. Огромне рекламе кренуше да се смењују пред мојим замагљеним, ледено-сузним погледом који се све више цаклио, као одраз наранџастог зипо-пламена. Топлина се ширила удрвљеним удовима, од препона до колена и нани¬же, изазивајући провинцијски свраб табана. Издавачев „Мерцедес 220″ је сасвим пристојан: оклопљена шофер-шајбна, браници, раткапне, штоп-светла, гиздава табла са инструментима и дугмићима, коњске снаге, цилиндри и де¬бело тапацирани простор за бирање музике и партнера. Хромирана изолација с обавезном резервацијом. Шта значи бити ауторитет на друму – док додирује кабриолетско небо, сече кривине као севиљски берберин, дрско растерује пролазнике у кабаницама, пазећи да га не очешу њихове процеђене душе. Меко уклизавамо у нобл-светлост првог од клубова са списка…
Како замишљам салу за промоције? Масивни, дрвени лустер испод статусне, стерилисане белине, у источњачком дуборезу китњастом до детаља; музика лагана, индиректна; укопани шанкови тако да ти је бармен стално изнад чаше; столови поређани у поретку сунчевих зрака, упере¬ни ка подијуму; мушкарци с бројаницама, жене с конобарима; конзумира се искључиво хладни бифе; а на галерији, изнад програма, факултативна посета трбушном плесу…
Шта се, у ствари, догађа? Волим клубове који не воњају на клубове; а, богами, ни на људе. Зато испадам из сваке комбинације. Ждракати испод ока; одмерити растојање у гужви; гиљати узбрдо кроз прегрејана, повије¬на тела; кретати се као ајкула од шанка до клозета; не обраћати пажњу на људе који су неподношљиво стварни; кварити утисак о Писцу, ишчекујући пољубац у врат; лаким додирима одбацити шансу; не држати сопствену књигу као скиптар док пишеш посвете амбициозним редарима; препознати опаке читаче-тумаче и дозволити им да те доживе као замлату, уживајући у простачкој треми. Убледео сам упркос вискију. Не играм улогу и то је све…
Публика се дизала и спуштала ругајући се мојој парадирајућој апстиненцији. Неко је ту нешто умислио, зар не? Пригушено светло је гамизало низ њихову очувану кожу, пузило по њиховој непромочивој, спортски елегантној обући, сабијајући дим из њихових маркираних цигарета у паучинасте ћошкове, где су се тискале групице отворено незаинтересованих посетилаца – сконцентрисаних на змијолико кружење џоинта. Недостаје им шалтер да ухвате ред, злобиво их меркам. Нема шта, почео сам да се дујем. Али, нека, игнорисање је неопходно ако желиш фер дружење. Да, да, необавезна пријатељства висе у намонтираној гомили. Доња вилица ми је отромбољена од позирања с неприпаљеном цигаретом…
Клуб мора да поседује културу сауне: ментаклар, биљна роса, босиљак, мистична камилица – гарантовано племенито знојење, сеанса за авангардне женске које пију горки еспресо, умотане у пешкире боје љубичасте хризантеме. То је било тада а ово је сада, Издавач одбацу¬је моју носталгичну теорију и враћа ме протоколу гажења опушака. На некаквој столици-полици две BLACK AND WHITE боце, без поклопаца, окружене пластичним чашама и предузетним типовима који се копрцају и пружају руке, грабећи гратис-есенцију. Окрећем главу на другу страну – ово је дегутантно чак и за моју јетру. Немајући паметнија посла, завирујем у диџејску кабину и слушам мршаву, кратко ошишану девојку дечачке грађе, обучену у црне, тесно припијене панталоне, како цичи имена песама које – неизоставно! – мора да чује. То нису моји фаворити, забрундам, меркајући згодно затегнуто дупенце, и лафовски јој препуштам избор музике – следећих пет минута. Таман толико ми треба да проталашкам по изгребаном винилу, разбацаном ко изношене војничке чарапе. Нисам гадљив већ забрљављен те не обраћам пажњу на девојчину цику и вриску. Схватиће она да ми је баш потребна та једна стварчица од Пистолса, да се саберем и присетим где сам оно стао у разговору с тужном девојком из Крњаче, тужном девојком са Миљаковца, тужном девојком са Бежанијске Косе, тужном девојком са Чукаричке Падине, а ту је и тужна девојка из Завидовића која је лутала између Ријеке и Будимпеште да би се, ето, затекла у Београду зауставила се у погрешном граду, а прошле ноћи се зауставила у погрешној соби. Потрајало је док сам гласно призивао ту једну Пистолс-стварчицу. СУБМИССИОН! Девојка с манекенском лобањом и полуаутоматским осмехом ипак се прима на гитарски распад система и одлази да га изђипа у испражњени центар просторије. Придружује јој се девојка која пулсира у месту, не замарајући се плесним кораци¬ма, вероватно зато што зна о чему говоре одабране песме. Какав синхронизовани стонд! Упијам звуке који се од ње одбијају. Хм, прилично зрачећи призор. Магнетишем се фиксирајући одсутност разигране девојачке интиме. Човек лако може да провришти од овакве мамкајуће уздржаности. Одгледао сам их не пуштајући ни гласа од себе. Проћи ће још неко време док их не упознам…
Проблем с промоцијама је што код таквих догађаја нема фајронта јер нема ни догађаја. Мученици уходе мученике. Стоички ишчекујем да ми приђе неки теретана-интелектуалац и оптужи ме да сам преписао његову док¬торску дисертацију која се зове „Фацијална експресија посетилаца београдских кафана“. Или да ми нека витално-оцвала новинарка поверљиво саопшти како бих више успеха имао као дизајнер тампона него као писац квазипорно литературе. Макар да ме неко препозна као комплексираног, стармалог штребера с којим је заједно похађао основну школу али ја га се сигурно не сећам, јер се у то време нико није хтео да дружи са мном. Нажалост, ништа од спектакла…
Будући да се нисмо договорили о шифрама за споразумевање у официјелном делу програма, Издавач ме хвата за надланицу и одвлачи према излазу. Сигнал је опипљиво јасан: мењамо место, то јест, мењамо промо¬цију за провод. Најзад! Заиста сам се ужелео оног „Мерцедеса“. Ливрејисани Нигер у души, ха! Док је ма¬шина јездила кроз испрану ноћ, Џон Ли Хукер – вечито вуду мрмљало – изнова је препричавао Вану Морисону догодовштине његове мајке, како га је носила у стома¬ку и проклињала камионџије што наточе, умоче, плате и оду без питања. Да, да, увек се ради о неизговореном „збогом“, слаже се екипа у колима…
Најпре смо се обрели у једном кокошињцу с предсо¬бљем, газдом који је изигравао чувара капије и барменом који је глумио кућни савет тако уверљиво да се музика није ни чула од сударања билијарских кугли. Екипа се разбацала около, што даље од типова са штаповима и чојом боје змајевог репа у очима. Проценио сам ситуацију били смо осуђени на разговор и заузео бусију. Сместио сам се на барску столицу, поред девојке с манекенском лобањом и њене летаргичне другарице. Сачекао сам да доврше кесицу интегралног грисинија а онда им ненаметљиво припалио цигарете. Углавном их слушам, водећи рачуна да ми се не омакне нека хуморна гадост или коментар који заудара на набацивање. Бог-свети-зна зашто ме је спопао напад учтивости. Лепо ми је и то је довољно. Ипак, полако се углављујем у њихову причу о гејовима, о конобарисању, о васпитаним зомбијима, о борбеним вештинама које се заснивају на снази и грчу и о оним другим које захтевају опуштеност и гипкост. Објашњавам им како се табање примењује без вежбања, јер ти спорт не може спасити живот и полну част када цивилизована забава почне озбиљно да инсистира на сопственој цивилизованости. Успут се упознајемо или је то Издавач учинио уместо мене. За девојку с манекенском лобањом то нема никаквог значаја, она је самохрана мајка – тако ми се представила – и мора кући, да одмени дежурну дадиљу-рођаку. Било ми је драго, како да не, хвала ти што ми остављаш другарицу…
И тако остајем сам, са тим астралним бићем које се не усуђујем да питам за име – то би било као да питаш бебу како се зове. Проћи ће још неко време док не по¬стане Вука Ву. Она је фотограф, уметнички дабоме, и то фотограф који уме да прича. Разговетно и шашаво пове¬зује речи у реченице које нису нужно мисли али имају не¬ки сликовит смисао. Очигледно може да разликује „да“ тренутак од „не“ тренутка. Да, да, девојка за ишчуђивање, девојка за ,,паф“. Цитира ми манифест „Белих Пантера“ ко¬јим почиње моја омиљена Ем-Си-Фајв плоча. Она их зове „Мајкојепци“. Аха, то нас води у амстердамску једноћелијску собу с погледом на Ленон-Оно голотињу; у енглеско купатило с прозором поред каде, у висини баштована; у тексашку хладњачу за изнајмљивање и стано-вање. Сам себи личим на стрип замишљајући прошлост ове девојке док ми прича како је њен отац, током шездесетих, рекетирао београдске радио-станице захваљујући сво¬јој ексклузивној колекцији џез-плоча. Тикови ми се враћају, један по један, подсећају ме на муцаво детињство, гнојави пубертет и молећиву, алаву мушкост. Дошло је дотле да помишљам на сина који ме чека кући, прем¬да ни он не зна шта би с таквим оцем. Издавач примећује моје врпољење и предлаже да одемо на једно „пра¬во место“…
Место је доиста било „право“. Моја врста подрумчета. Дочекале су нас усковитлане, опојне честице и лепљиво трење згодних и незгодних телесина. Шанк личи на пулт за сортирање гостију – пијани, недовољно напушени, накљукани депресијом, гладни весеља и беса. Људи издишу садржај својих утроба; гутљаји и димови се размењују; чекају да им се згади па да поруче своје музике. Сустижем пиће пре него што пиће сустигне мене. Екипа око нас не плеше али се и не рита – довољно простора за игру с непроваљивом девојком која се не врцка док заноси куковима – строго у такту буке – пребацујући тежину на дискретне груди и кошчата рамена. Захвалан сам јој на том господском труду – стасита девојка са ставом, ја¬ких бутина и високог чела – с рукама на потиљку бодри моја колена; махнито и нежно њихање у психоделичним пасажима, пуцкетање прстима, маштовито забацивање главе, рад руку у квадрату светлости из палачинкарнице преко пута, мирис ознојеног памука. Капци су ми отежали од обуздавања, изнутрица вежба слободни пад, слузави дах се шири. Нико овде не чека на поруџбину осим ме¬не, блентавог плаћеника који тамани кратка Тенеси-пића и осталу пратећу уметност. Деликатесна браћа и сестре се дуго, дуго опиру тестирању, али већ ће попустити и изаћи из игре. Напуштени али не и остављени, каже Вука Ву, ма¬да не звучи лоше ни када остављени и напуштени промене места у реченици. Вука Ву се увија и извија, гледам је како измишља музику, молим се Богу да ми очи нису заљубљено буљаве. А изгледаћу још смешније ако зажмурим – тетурави, урнебесни транс. Штрецање у бедрима, влажни дланови и утрнули табани. Настављам да трупкам ногама, свестан необичне елеганције њених покрета. Трзам се, покушавајући да јој се што више приближим. Осећам како се укопавам, заједно са својим тупавим емоцијама, инстинктима и резонима. Мицање усана се коначно склапа у пољубац. Какав љупки несташлук! Дође ми да самог себе потапшем по рамену за испољену хра¬брост. Сад сам већ разигран као Исус на распелу, с том разликом што ми је допуштено да се почешем по темену, питајући се шта ме је снашло. Мора да се напољу раз¬ведрило, помислим. Напољу је безбедније али сада нема врдања. Еј, Сило, ајде да и сви следећи пољупци буду тако стидљиви попут оног првог. Зар само толико за Писца, пита ме Сила кроз церек. Пази се, летеће перје – церекање прелази у хипнотички кез – Вука Ву ти је Анђео Приземљења. Нема везе, Сило, само ти благослови мој му¬шки стид. Ионако свет посматрам кроз пилећу кожу. Сила ме заголица по гркљану: није тешко откачити некога ко је већ одлепио. Ово је прича, ово није девојка. Не заљубљуј се у сопствену причу. Сећаш ли се, Пишче, закона којем служиш? Па, Сила и постоји да би се курвала са заведеним макроима – њима се увек силне ствари дешава¬ју. Још једна молитва и ускачем у Мистериозни воз. Нека овог пута буде без трикова. Чисто, људско сатирање, пољупци су све одлучнији, смањује се растојање између флуида и флуида. Опраштам се од Силе и препуштам духо¬вима да доврше моје послове. Мажење, мажење изнад свега. Глава ми пада на нешто мекано и закопчано. Предајем се раздраганој скрушености. Не петљати се с исповедима. Чему то кад свака прошлост личи на прошлост? Уосталом, ово овде није сплин већ зборно место за су-теренце и мување реда ради. Овима никакви вентили нису потребни, сувише су заузети старим добрим навлакама. Навлака до навлаке. Која иронија, најнавученији ме¬ђу њима снима одозго комплетну ситуацију. За то време Вука Ву ме развлачи по скорављеном поду који са¬мо нас двоје доживљавамо као фанки подијум…
Шетња је свесна радња, као методичан плес, корак пијавице, стискање нечије шаке скупљене у песницу, наслањање на најближе тело, полагање главе у празно на¬ручје, подражавање умирања. Дрхтати, зурити у олабављене, шарене пертле на неразгаженим ципелама, пијуцкати на ивичњаке, кришом се огледати у излозима, цедити осмехе кроз гласне уздахе, љубазан и благ, неоптерећен мисли¬ма о достојанству и понижењу, фино обезнањен, урађен без радње. Крећем се као неонска крстарица, држим океанско одстојање: десет сантиметара иза Вуке Ву и два¬десет три сантиметра испод ње. Сувише сам кљакав да бих се спотакао о њену појаву. Измиче ми тај продуховљени, меснати струк, мигољива рука се цима по ваздуху. Знаш шта је сада ин у Београду, пита ме Вука Ву. Љу¬бавно писмо, писано ручно. Вероватно због лизања ко¬верте и поштанске марке, кажем, поносан што сам израстао у правоверног романтичног циника. Посматрам ка¬ко сенке ишчезавају, испраћајући преостале ноћне утваре и њихов пртљаг препун уљудности, увиђавности и здравих принципа. Ускоро ће се јутарња светлост осмехнути осмехом избављења. Ово мора да је одложени крај, зар не? Свеједно, лизање ми не избија из главе. Вука Ву је стр¬пљива на раскрсници Господар Јованове и Краља Петра. Помало личи на електричну цркву. Грли ме пажљиво, као олињалог панду коме је време да се врати у зоолошки врт. Разгледање Дорћола је завршено. Није то ништа – за разгледање Ел Еја потребно је шест сати и двадесет ми-нута, уз поузданог водича. О, да, сачекаће да то што имам исцури из мојих очију. Барем је прошло без руко¬вања. Ово није живот, кажем ветру који ме односи до следећег раскршцћа; знам да ће тамо покушати да одува свако сажаљење и размишљања о џековском поразу. Бљак ми је од помисли на још једно млако тешење. Са¬мо су поливачи улица целоноћни јебачи…
Рецепционер је пронашао у књизи гостију број моје собе, али ме соба није запамтила. Био сам толико будан да сам могао да ишчитам књиге гостију за неколико претходних сезона. Нешто раније, Издавач ми је напоме¬нуо да је у овом хотелу одсео Лимонов када је оно¬мад бануо у Београд. Али, како да испрепадаш ову чу-му од града? Чим сам укључио телевизор нестало је све¬тио у купатилу. Није ме било брига шта би овај лутаљући курцшлус требало да значи. Туширање у мраку, склупчана путеност испод ћебе-чаршава, кружење зарозане пожуде око свучене одеће. Боље и дркати него се заљубити. Најежена кожа на препонама, растворена хернија у стома¬ку, жуборење у омлитавелој глави. Никако да пронађем дугме за брисање иако је трака одавно исцурила. Нисам ни једном зевнуо док сам се превртао по кревету, ваљао се са самим собом. Паклица „Кента“ има боју креча, убрзано се претвара у непопушене, немарно згњече¬не пикавце. Буљим у јастук прекривен пепелом. Базање по улицама, базање по кафанама и клубовима, базање по хотелској соби. Само бз-бз-бз, нема тика-така-тика-така-тика-така…
Није ми свануло када је свануло. Још увек сам у њеном граду. Посивело сунце залази од раног јутра. Ово је дан за испраћај Писца и ништа се више не може учинити. Вука Ву ме одводи да видим где се Мали Дунав улива у Саву. Тај Велики-Мали Газда Дунав баш има шири¬ну: стално прашта Сави њену тугаљиву, сплаварску боем-штину и остала претеривања. Колико ли је дубоко кад се гледа одавде? Шум реке ми одједном заличи на болесни грохот – као кад повраћаш кидајући се од смеха, а сузе ти се мешају са бљуцком на угловима усана. Зашто сва та природа мисли да има права на оптимизам? И за¬што се Вука Ву и ја поново распричавамо? Говори ми како је недавно имала инстант-крштење, све је зачас би¬ло готово. Стварно хај-кул доживљај, узвишеност у дајџест издању. Чак јој се учинило да тамјан мирише на ганџу. То није случајно, кажем, код нас у Нишвилу ко год закачи хепатитис це постане напрасно религиозан. На крају смо упоређивали дланове и закључили да нокти брже расту пред зиму…
Тог поподнева киша је била бистрија од неба, а звезде мрачније од сутона. Елем, нешто се обистинило само не знам шта. У томе је драж, рекли би туристи. Али, кога је брига? Мало боли, па прође…
Зоран Ћирић
