Јутрос је опет сломила огледало већ навикнута на смешних седам година несреће. Када се сви дани заједничког живота добром рачуницом претворе у године које се помноже овим магичним бројем седам, била је поприлично сигурна да ће јој живот свакако протећи несрећно. Зато је и свесно прихватала тај јутарњи звук ломљаве. Уосталом, шта зна наш сујеверни стари сродник шта је несрећа?
Њено огледало је носило дуге црне панталоне, савршено осликавајући јаке, мушке бутине. Било је веома високо, виђено само у оним старим филмовима где су ретке жене могле да приуште себи такав одраз. Својом конституцијом, савршено се уклапало у сваки део њеног видокруга, како оног материјалног, тако и оног будућег, који нам тихо наговештава наше скривене снове. Тај други видокруг је за њу био значајнији и јаснији. Убрзо је заборавила да огледало има црне панталоне и да је врло пријатног и привлачног изгледа, заборавила је чак и његове јаке руке које су је узимале, вукле и носиле тамо где је она желела, иако јој се увек чинило да у његовим рукама њена воља посустаје. Углавном је телесно постао анимална творевина које се гнушала и коју је, изнад свега, волела. Били су као савршена слагалица, спојена давно пре рођења, а раздвојена да би она могла да нацрта костура који бежи из сопствене коже. То јој је био најдражи рад, настао у првим данима студирања Ликовне академије. Или да би он искомпоновао тај заносни звук због кога се зарекла да га мора пронаћи.
Јутрос је опет сломио огледало. Смејао се старом сроднику који вероватно о несрећи није имао појма. Сломио је тог костура кога је она насликала, костура који бежи из своје коже. И док су сви зачуђено говорили о раду младе и перспективне уметнице, он се заклео да ће је наћи. И да ће вратити костура у кожу, па тело однети тамо где оно жели да буде. Није имао појма које је то место, али га је кроз музику коју је стварао наслућивао. Знао је да обоје свесно прихватају игру међусобног разбијања и смејао се будућој несрећи. Најлепша је кад је доноси огледало у црној хаљини и малим потпетицама. Или је макар тако некада изгледало. Сада је памтио само њене обле руке које су га носиле тамо где је желео да буде, иако му се чинило да то спретно чине без његове воље.
Јутрос се млади новинар, водећи се њиховим изјавама, нашалио, увиђајући везу са француским симболистом. Бодлер је, наиме, своју инспирацију налазио у звуку ломљаве огледала.
Анамарија Миловановић
Свако неовлашћено копирање, монтирање, приказивање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
