– Молим вас до Земунске болнице, што пре – рекла сам возачу, већ прилично успаничена. Његов одговор, чини ми се, чекала сам вечно, а онда сам чула нешто у шта из прве нисам поверовала.
Одувек сам знала да су људи себични, али нисам могла ни да претпоставим да су им материјалне вредности толико важне да су у стању да вас оставе на цедилу, ако им не дате новац. И кад погледам, све се, нажалост врти око пара – срећа, здравље, комфор, начин живота… Јадно је то, зар не?
Тог преподнева неке ствари су ми постале јасније него икад.
Људска похлепа, померене вредности, жеља за новцем… Све се осликало кристално јасно у само пар реченица које сам разменила са потпуним странцем.
Док сам излазила из стана и силазила низ степенице, осетила сам благу вртоглавицу.
– Ништа страшно – помислила сам и наставила да корачам.
Убрзо сам изашла са свеж ваздух и лагано наставила ка продавници, како бих покуповала све што ми тог дана треба. На стотинак метара, налазио се тржни центар у који обично одлазим. Мало пре него што сам ушла, поново сам осетила снажну вртоглавицу, овог пута праћену оштрим болом у стомаку.
Ухватила сам се за врата, јер нисам могла даље.
Вид је почео да ми слаби, ноге да клецају, а бол се сваког тренутка појачавао.
Некако сам успела да изађем на улицу и упутим се ка оближњој такси станици, која се налазила одмах поред маркета. Обливена хладним знојем, тресући се, пришла сам првом возилу, отворила врата, села у аутомобил и затражила да ме хитно одвезе у Земунску болницу.
– Молим вас до Земунске, што пре – рекла сам возачу, већ прилично успаничена. Његов одговор, чини ми се, чекала сам вечно, а онда сам чула нешто у шта из прве нисам поверовала.
– Жао ми је госпођице, заиста не могу да вас одвезем. Превише је мало растојање, а ја овде чекам муштерију већ два сата. Питајте неког од колега, извините.
Једва сам изашла из возила и упутила се ка следећем:
– Молим вас, можете ли ме одвести до Земунске болнице? – упитала сам другог возача кроз прозор. Овај се чак није удостојио ни да ми одговори, већ ми је само руком показао на колону у низу.
Била сам у шоку. Толико сам се згранула, да сам на тренутак и заборавила да ми је лоше. Отишла сам до последњег аутомобила у реду и поново замолила за превоз. Имала сам среће, овај таксиста је пристао да одради свој посао и за пар минута сам се налазила испред жељеног одредишта.
Успут сам га упитала зашто његове колеге не пристају да возе “мале релације”, поготово када се се особа не осећа добро, на шта се он прво зачудио, а након пар минута почео да их правда:
– Знате, вероватно су дуго чекали. Можда им није дан… Ко ће га знати…
Какво сјајно оправдање! Човек може да умире, а таксиста ће га одбити, јер га не вози довољно дуго и зато не може да узме више новца? Верујте у ово или не верујте, ја сам живи доказ свега што се десило. Након третмана у болници, поново сам се вратила на посао.
Контактирала сам удружење “Наксис такси”, како бих сазнала да ли је овакво понашање прекршај, у којој мери и да ли постоје казне.
Тамо су ми објаснили да је овакво понашање строго забрањено у њиховој фирми и да је у највећем броју заступљено код дивљих таксиста, али да уколико дође до ове ситуације, особа мора да се жали позивом и онда ће возач бити санкционисам казном (најчешће новчаном) која му се одреди, у зависности од прекршаја.
У мом случају, били су у питању такозвани дивљи таксисти.
Њихова станица још увек постоји на истом месту, па ћу бити слобидна да вам дам савет:
Немојте се возити са њима! Не желите да прођете као ја, то је сигурно.
(Д. Чавић, Телеграф)
