Прича о Светлани Урошевић, добитници награде Виртус за хуманитарни рад, није измишљена. Она је наша суграђанка, живи ту, са нама!
Ово није обичан новински текст на који сте навикли – већ својеврсна интимна исповест односно аутентично сведочење о недаћама које су је снашле у животу. Али то је истовремено и сведочанство о њеном несаломивом, победничком духу да превазиђе све могуће и немогуће околности. При томе је остала своја, доследна, неустрашива, хумана, пожртвована – једном речју херој. Није случајно што је Светланина исповест објављена на нашим страницама 8. марта. Посвећено је свим женама-херојима овог света!
Пре неки дан сам ставила на располагање видео материјал који говори о мом делу – сјају и беди мог живота, пута и рада. Истинито, без улепшавања или лажног стида – јер ми га је доста од оних који се стиде, а истовремено ликују, јер им популарност, лајковање и рачуни у банци од многих страних извора расту – а не презају ни од чега: од болести, секс скандала или ко зна чега све још…
Мислим да је шок терапија коју сам и применила у овом видеу најделотворнија и колико год је то било могуће учиниће да бар на кратко држи пажњу. За неког ко је године потрошио због туђих грешака и ко је свој бол и тугу преточио у једну модерну бајку, потребно је подржати и учинити све да оваква прича изађе из оквира Србије – не зато што је ружна и бедна, већ зато што је лепа, пркосна и трајна – са траговима генетског наслеђа овог народа који се почео губити после Првог светског рата.
Ипак, плашим се да људи нису спремни да оно што чују заиста и схвате, било у форми говора, видео записа или писане речи…
Погледајте видео материјал:
Мој стид долази само од мог поноса – јер сам све дала. Давно, цупкајуци ме на крилу, слепа бака Софија ми је рекла да се не смејем другима, јер то чује Бог, па ће дати животу искушење да ме мучи док се не сетим коме и зашто сам се смејала. Трудим се да то поштујем. Па нек ми ова пређашња реченица опрости, али мој стид из поноса је од свег искушења које може сада доћи. Све сам преживела и изашла јача духом. Моја друга бака Ружица је причала када би била позвана на породично весеље да није могла отићи јер није имала динар ни за карту, а камоли за поклон или част. Знала је да ће је пратити колико бака даје војнику на растанку или музици – и тог дана је копала кукуруз за дневницу, кажњавајући себе што није била способна да отме своју пензију, јер јој пасторак узимао од сеоског поштара за флашу пива. А она нејака, плашила се да не дигне опет руку на њу – цео дан је копала без воде, јер су ту биле њене сузе – и без хлеба, јер је ту била њена бол, туга и срџба.
Причу сам сазнала пред њену смрт – мучило је што никоме од нас није рекла зашто није дошла брату на испраћај у ЈНА. А мој понос тада био је толики да сам том пасторку само пожелела да му се исто врати, не оптерећујуци Бога да Он јури стари дуг – и десило се. Тукла су га оба сина и избацила у исту ону кућу где је бака била до болести и смрти.
Људи стално питају одкуд ми то да постанем филантроп, доброчинитељ, или онај ко даје другима. Неки други питају од куда ми само право – јер немам своју децу и зашто изигравам лудило – јер по њима је непојмљиво да неко ко нема децу толико даје за туђу. Не, не могу да казем НАША деца, не то су увек била туђа деца, других очева и мајки. Да ли су их и заслужили није на мени да судим – дата су им са разлогом, као и оним богатима. Није питање да ли је колевка од злата или сламе, питање је наслеђе и дела, речи и новац су као поток – час га има, час пресуши – врлина је остати исти услед датог окружења, опстати и развијати се на боље.
О мени је најлакше говорити кроз “Моје”. Моје баке, деде, оца, мајку, брата и они који ме воле и они који ме мрзе.
Деда је умро када сам била мала непуних две године. Моју мајку је често молио да оде да му узме врућ бурек, док ме он причува. Била сам дедин „буља“ због великих очију боје мора и траве у којима Он види свет – тако су ми бар рекли. И дан данас моја мама каже да се боја очију мења, а зивиси од мог расположења. Имам дедину војну књижицу и само две слике где још могу да видим ко ми је духовни предак због приче која ми до данас није најјаснија. Крв није вода, али ни запојена рука није само рука од крви меса. Слуга, поштен човек, сиромах… Узео је Софију, удовицу са двоје деце, али у другом стању. Њен први муж је умро. Мужевљева родбина је избацила – зашто да је хране за џабе! Није се либио ни часка, сажалио се на њу и увео у свој скромни дом – поштено зарађеним и крвавим знојем стеченим. Различита презимена мојих стричева и тетке – Урошевићи и Ристићи. И сви вољени као једно од оба родитеља.
Мој отац Лола једном се посвађао са својим оцем и у љутњи му рече: „Шта си ми стекао, сви имају имања и куће – а нас си само правио и шта сад?“ Причу ми је тата испричао кроз сузе, једне летње ноћи, док смо седели на тераси. Плакао је као мало дете, вероватно скрхан тугом због мог спонтаног побачаја у петом месецу трудноће, када сам изгубила Арсенија. И име смо му већ дали, знајући да је мушко.
Испричао ми је да је деда скинуо шајкачу коју је стално носио, пљунуо на њу, па му је бацио пред ноге, са изразом бола и туге. Очитао му је лекцију за сва времена врло кратким речима, али јасним и поучним. Дошао је до њега, па је узео ону шајкачу, клепио Тату њоме неколико пута, па га је узео за руку и одвео до бунара. “Нисам стекао, кажеш. Будало једна, мајку сам ти примио. Шта би са њом тада било – бежали смо пред четницима, Немцима, тако је и очи изгубила – па смо вас изнеговали, школовали, занат свакоме од вас дали. Живи сте, здрави сте, сутра ће да се жените, децу живу и праву да имате. Е, то сам ти стекао, будало једна – то се стиче, а не имања. И онако ретко које остане после унука да јача, већ га обично продаје онај ко се није ни намучио за њега.
Мој Тата тада није разумео његове речи – тог дана је узео пасош и отишао за Аустрију, затим Немачку – да би скоро исту причу чуо од једног старог Немца који је хтео да га усвоји, да га посини. Али мој отац то није хтео, јер је сањао Гроцку и плац који је видео са жељом да купи и да се коначно скући.
Прадеде и њихова браћа сви су били Солунци – делом сахрањени овде, делом у белом свету, носиоци праве вере, начела српског домаћинства – домаћини, мужеви, очеви, хуманисти, хероји, који нису никад питали шта је Србија чинила за њих, већ ста Они могу да учине за њу. Носиоци гена храбрости, чојства и јунаштва – моји носиоци генетског кода, запојених жеља и мисли као дар – наследства на духовном нивоу.
Мајка – вредна, способна, храбра – када сам враћала кредит као жирант желела је да помогне, радила је три посла у 24 сата. И тако је зарађивала плату, до првог шлога.
Мене људи жале – кажу јадна, бедна, сиромашна. За оне који причају да сам богата ко Трепча само се прекрстим и благосиљам оно изречено – да буде тако и на најтиши начин покажем величину и понизност. Будалама не могу уста да се затворе – па онда бар нека корист и од њих док не науче. Говоре “Јадна враћала је дуг за брата коцкара и пијаницу”. Ту су у праву делимично, можда део најлепших година, када сам могла да покушам да се од рада окренем себи, да створим породицу – ја сам на очиглед свих радила дању, ноћу, по киши, снегу, сунцу, скупљајући сировине по контејнерима и депонијама. И како нешто продам – трк код банкара, јер је хипотека на кући. На истој оној кући коју је тата градио са мамом, где су била њихова мора и планине, одмори, кола или било који луксуз буржоазије. Требало је да поставим питање колико су јадни и бедни били ти људи који су мени и другој својој деци оставили дугове, зарађене на оном другом, невидљивом нивоу, где су камате много веће и страшније?
Четири дуге године тада – а сада изгледа као трен – када су ме сажаљевали. Заборавили су да сам враћала и дугове измишљене и праве џуловима из Гроцке – који су долазили на капију, претећи да ће ми узети кола, избушити гуме, пребити ме, отети… Показивали су потез испод грла, претили да ће ме појести мрак, упозоравали да ће ми наћи брата и убити га тамо…
А ја? Као и свака сестра која има брата јединога, нисам питала колико кошта, радила сам, враћала банци, пунила џепове филцованим криминалцима који су се задовољно смејали. А мој тешко зарађени новац су давали у кладионице, или на курве које су их пратиле зарад једног пића или пакле скупљих цигарета. Док ми једног дана није прекипело – и отишла сам код оца једног од тих финих маминих синова, који је живео од некаквих измишљених камата, продајући фалш робу из Турске за даље. Отишла, нашла му оца и рекла шта сам имала смирено, тихо и полако. Када сам чула да су за нас из куће свеће паљене у цркви наопако – стресла сам се од лудости њиховог детета који се тиме хвалио. Помислила сам колико неразумног ума има да се тако нешто ради. Не страхујући за нас, већ због његових – које он оставља иза себе. Иначе славе Света Петку. Питам се само како је помирио светињу куће и овај сатански ритуал? Мој брат од тада је у Русији – побегао је од лошег друства и дела које је учинио за њих. Од тога да је узео кредит на своје име како би другоме саградио кућу и кафану, за друге је играо тикете и био је добар док је добијао – а када је губио био је само његов цех. И црта је морала да се повуче – да све плати са каматама!
Отишао је са речима: “Дадо, морам да идем да вратим дугове.” Први криминалац му је рачунао дневну камату, уносан бизнис нема шта – седиш цео дан по кафићима и само додајеш дневни износ. Није хтео да се договори о отпису камате, па сам нашла господина коме дугује тај исти криминалац – да решим бар један проблем. Договор је пао – прве паре послао је преко банке, а друге сам ја однела.
Први криминалац завршио је у затвору, са остављеном свеском дугова човеку који их је преузео да их реши. Господин други човек, новац је задржао за себе, јер је њему био наплаћен дуг за првог. Трећи долази на капију у ноћ – чуо је да је брат дошао. И тад је пукло у мени – мајка у кући болесна, а он повео са собом гарду. Изашла сам, само ја знам како, а рекла сам му да је њега неко жесће преварио – јер брат није овде. И дан данас се насмејем како је испао намагарчен са дугом у свесци који је већ наплаћен, а његов подређени му је то сакрио. Ваљда то тако иде у тој хијерахији – али без магарца, магарацем се човек сам прави.
Рекли су ми да ће одређени типови чекати брата када буде сахрањивао мајку, а чекам и ја да видим ко ће доћи. Поштени криминалац или магарац – разлика је велика, но ако је моја улога да му отворим очи, онда нека буде и та. Савијала сам кичму док сам хтела – сада више нећу. Сви овде све знају, али ћуте – што кад други плаћа? Он ми је рођени и једини брат, опет бих му помогла – то се не пита, већ се решава.
Родбина и „пријатељи“ су причали свих година колико сам радила са сировинама како их брукам, бутајући се по контејнерима. Док су неки били на положајима и могли да ми дају посао, макар да чистим Гроцку – други су од мене добијали шта им је фалило, а имало је код мене. Тада није ни смрдело, нити било покварено док су узимали – а чим ја окренем леђа о мени најгоре. Смејали су се и смеју се и дан данас како немам децу, док је они имају. Од пребогатих, до оних који их “штанцују” зарад коришћења система социјалне политике, државе и удружења и организација код којих само кукају да немају. А не желе да узму мотику у руке да живе од свог рада, зноја и залагања. И онај који је пребогат – који је децу, унучад и праунучад обезбедио, али и онај коме је све једно да ли ће му се дете разболети и умрети. Битно је да послужи сврси, јер има их подоста, а сви су исти у мојим очима.
Један богаташ је хтео да ми сруши кућу и да сагради упола мању. На моје питање зашто мању, кад ћу можда сутра имати дете или децу, плануо је на мене. Откуд ли ми само та идеја, шта ће мени дете, да правим још један у земљи социјални случај. Питала сам га само зашто своју вилу у центру Београда не замени за гарсоњеру, па нека је остави сину јединцу. Јер шта ће му више – кад му деца не требају. И испратила сам га са осмехом из куће и дворишта. Ако неко кућу руши, то ћу бити ја. И ако неко гради, саградићу макар једну циглу више – јер то је надоградња онога што ми је остављено од тате.
Патила сам, плакала сам до оних сушних суза које се не сливају, али осетиш им горчину у устима. Када видим оне који су чукун-унуче у свили оставили да буде цео живот, који су малим прстом могли само да мрдну, да помогну, али им је било драже да ме гледају како се копрцам – дајем све од себе да пливам тек толико да живим, преживљавам. Онда могу да слушају приче како немам дрва, да морам да ложим одећу коју сам сачувала – флекаву и поцепану – јер нико не шаље само испеглану, нову и лепу. Ишла сам поред Дунава, вадила мокра стабла, сама утоваривала и доносила кући да сечемо секиром да се осуше – како би могле да се огрејемо. Сваки динар који имамо користим да платимо рачуне – мора се, јер кад хоће душа ред је и да се плати. Нико нама није крив – волим да гледам ТВ, да користим Интернет, мобилни, фиксни, гориво – а за живот шта остане.
Када сам враћала кредит, хвала Богу, имала сам кућу где сам могла макар у 11 увече да одем и молим за парче хлеба – јер нисмо ништа јеле мама и ја цео дан. Па таман би легле, а онда чујем како завијају црева – њој па мени. А „Чаролија“ је делила и радила акције једну за другом.
– Наставиће се –
С.У за време је
