И рециклирано. Да, јесте, опет.
Ништа ново ни за ову Нову годину, као ни претходних дочека. Ваљда су све паре утрошили на рециклирање претходних година и онда намонтирали неколико сати истих песама у новим хаљинама, па пуштају од 30. децембра једне до 30. децембра наредне године, када их само пресвуку, а можда мало и сценографију замене, тек да делује другачије, па тако убаце и за дочек Нове године по јулијанском календару, и ето, попуњена програмска шема. Ајте, сада, па да се муче и нешто ново раде за Нову годину по календару јулијанском, иако се већина становника изјашњава као православни верници и припадници Српске православне цркве.
Није то ни сада први пут. О-хо-хо се то ради одавно, благо мени, а и свима нама.
Сваке године исто. Група певача и тачно одређене песме, па ајмо. Не само на једној телевизији да је тако, већ већина практикује тај рад. По нека нешто као мало то другачије одради. Чак ми буде драже да гледам онда и неки филм, а не водитеље и певаче како једно те исто раде сваке године, а онда нам желе бољу и другачију следећу.
Неће бити, брајко мој, ни боља, ни другачија, ако је судити по новогодишњем програму.
Ееее, када смо ми били клинци, рођени крајем ХХ века, које означише беше као Х или као Y генерацију, постојао је бар филмски маратон и након свих тих рециклажа од као занимљивих програма, уосталом била су само два канала једне државне телевизије, кренули би филмови. Знало се то већ. Редом. Ни једна Нова година до практично пунолетства неких од нас, није прошла, а да нисмо гледали сва три дела „Супермена“, касније ноћу „Прохујало са вихором“ будући да траје три сата углавном је било пре поноћи, па са њим би започели и нови дан, а онда по неки некада и хорор, и неки обавезно са тематиком рата у Вијатнаму, јер су можда били видовити, па да нас припреме за године које следе, а онда и нека комедија. Умело је ту бити мало промена, али не пуно. Ко од наших генерација није упамтио „10 Божијих заповести“ са Чарлтон Хестоном, односно Џоном Чарлсом Картером, које му беше право име, као Мојсијем или „Бен Хур“ са истим глумцем у насловној улози, а мање битно је да је био за живота заговорник апсолутног поштовања Другог амандмана америчког Устава, који гарантује право на поседовање и ношење оружја и председник Националног удружења власника оружја (National Rifle Association). Добро, добро, о покојнима све најбоље, а и, руку на срце, био је добар глумац.
Е, то је била рекапитулација. Па када Скарлет диже пркосно песницу ка црвеној позадини сценографије, која треба да нам дочара залазак сунца на америчком југу након Грађанског рата, сва прљава од земље, јер је до малопре копала по истој у потрази за бар неком шаргарепом, и заклиње се да тако више неће бити, да никада више неће бити гладна и да ће спасити своју омиљену плантажу Тару, и моје дечији поглед, који је од полусненог постао исто тако пркосан уз питање: „Како се то њена плантажа у Америци зове као наша планина и река?“, и онда трчање до тоалета, по неки слаткиш и грицкалице и гледање наставка, који следи, јер се заплет тек захуктава, уз, морам признати, врло мало реклама, па за сваки дочек, и текст научимо.
И тако сваке године, док нису почели да пуштају рекламе, односно економско пропагандне поруке – ЕПП у трајању колико и филм, па умесимо тесто за пицу, развучемо, ставимо у тепсију, све сложимо преко, испечемо и испричамо се, позовемо неког из комшилика и вратимо се, док рекламе још трају, како бисмо погледали још пет минута филма до наредног блока реклама од 30 минута, ако имамо среће, па не убаце и вести међу њих, као неки фил у прегласну торту којом вас подсећају да ипак обавезно питате лекара или фармацеута да ли смете њихов препарат да користите, који, буди речено, све лечи и још ће вам крила израсти и можда и утекнете од тих гласова и све те гунгуле на неко мирније место.
Овог дочека Нове године по јулијанском календару остали су доследни. Ништа ново, па ни неки новији филм. Нешто мало за рекапитулацију, али ни једно грандиозно, капитално, блокбастер или како год га назвали, култно чудо седме уметности. Ништа. Чак ни „Прохујало са вихором“, који годинама нису приказали, па да ме мине сећање на младост, а и на прву глумицу афро-америчког порекла Хети Мекданијел, која је добила Оскара за споредну женску улогу феноменалне и јединствене дадиље Меми. Ништа. Ни неки домаћи филм, вредан помена. Ништа. Као и било који други дан у недељи.
А и шта ће вам рећи: „Па није вам ово државни празник, но само верски.“ – да, то су ми неки рекли. „Па?“ – одговарам им, за време оних „црвених“ бар су давали свима комплетно слободне дане, па ко слави, слави, а најбоље да нико не зна да слави, а остали – ‘ладовина.
Радње нису радиле везано по три дана. Јесте, било је зезнуто ако нешто ниси купио, чекање ти не гине, али је бар постојао осећај празника, нечег другачијег од свакодневнице, па су и те, махом жене, да ми мушки свет извине, које раде у продавницама могле са својима да прославе празник, а не да, као и сваког дана, носе по неколико десетина килограма из хладних комора и магацина на рукама до гондола у продавницама, уз металне или ко зна какве спољашње степенице, док неко тамо хистерично тражи нешто што му је испред носа, као да су ту да буду физички радници, а не продавачице, и као да нису нечије мајке или тек требају бити.
Тако замишљену и загледану у моју јелку, схватих да ми се дешава спајање времена и простора, јер видим јелку, знам да је сада по грегоријанском 13. јануар, али насмејана лица на телевизији и исти декор ми говоре да је 31. децембар, па ‘ајде ти сада остани нормалан. Бар се за овај дочек нисам верала да опет китим, јер је све ту од претходног 31. децембра, по ком календару таман да ми живот од тога зависи – не знам више.
Заказали су и „бомбардери“ из краја. Ни петарда да пукне. Просто се запитах: „Куд се денуо онај свет?“ Нигде ватромета. Тихо, можеш чути своје мисли, што у мом случају није баш нешто добро, јер слушајући њих настаде и ова папазјанија од писанија.
Али ме барем моја јелка није изневерила. Гледа ме, намигује и шапуће како ми жели срећну Нову годину и пуно још прослава, па да погледам кроз прозор, јер иако се нико није потрудио да ову јулијанску обележи званично, Онај одозго кити сам, јер је први снег полако почео да прекрива асфалт.
Са пробуђеним дететом у срцу, са осмехом на лицу, уз чашу вина наздравих Новој години, па нека су нам срећне, ма колико их ко има.
Ваш „експерт“ за правила Неда
