И да ли је народ глуп па бира лошу власт, или је власт лоша јер им се може тако, кад је већ народ глуп?
Још једно од безброј животних кокошка-јаје питања. Да ли жене постају спонзоруше јер постоје довољно умоболни мушкарци да их финансирају, или су мушкарци створили спонзоруше тиме што су се у финансијској утакмици тукли за парче ружичастог меса? Да ли медији пуштају одвратну музику јер народ то воли, или је народ такву музику заволео јер му је једино она сервирана? И да ли би то важило са класичном музиком, па рецимо Палма заиста заволи другаре из детињства – Бетовена и Шопена?
Превише је таквих питања, тако да ћемо се овде држати првог. Шта значи уопште „глуп народ“ и како се то мери? Колективним тестом из опште културе, просечним националним иq-ом, степеном слободе људских права, количином зелених новчаница у џепу сваког појединца, изгледом председника републике на слици са Молитвеног доручка? Вероватно комбинацијом свега тога, а опет резултат не мора ништа да значи. Маса је ипак само скуп појединаца, и паметних и глупих, и оваквих и онаквих.
Ипак, нешто увек вуче ка закључку да мораш понекад да кажеш „јеботе, да л је могуће да смо глупи ко курац?“ То понекад је отприлике 27 пута дневно. На питање из наслова Маркс нема дилему – сваки народ заслужује управо такву власт која га тренутно води, ни бољу ни гору, него баш такву каква јесте.
Судећи по тренутној ситуацији, Србија је земља 7 милиона ментално хендикепираних индивидуа које чине систем који функционише као умирућа локомотива воза на релацији Београд-Нови Сад, која коначно испусти душу негде у Карловачким виноградима и машиновођа изађе и каже путницима „ја сад одо, а ви се сви јебите како знате“. Колико год ово била метафора, заправо је и парадигма стања јер се овај догађај заиста збио пре неколико месеци.
Функција власти је таква да аутоматски носи са собом неки природни отпор према самој себи. Човек жели слободу, а власт колико год с једне стране прави алате за слободе појединца, с друге стране га и гуши. Е велика је разлика како власт гуши. У Саудијској Арабији те гуши зарђалом жицом са шиљцима под условом да си била шта друго осим богатог мушкарца муслиманске вероисповести. У Шведској те смара повременим штипањем за гркљан, чисто да будеш свестан да си и даље обавезан према њој између фул плаћеног породиљског одсуства и летовања на Балију. У Србији се власт понаша попут пијаног мужа склоног доминацији, легне преко тебе и мрцвари те јебући очајно док ти држи обе руке око врата и виче „КАЖИ МИ ДА САМ НАЈБОЉИ КОГ СИ ИМАЛА ДО САД? “
Или ипак ћути док те малтретирам.
А ми волимо мазохизам. Много га волимо, не постоји друго рационално објашњење. Волимо да будемо понижени. Волимо што нам је председник државе под старе дане фалсификовао диплому, што не уме да бекне енглески а ни са матерњим језиком се не сналази боље од просечног радника у магацину Матијевића. Обожавамо што нам је премијер истриповао Исуса Христа па храни целу државу векном хлеба и двема товљеним пастрмкама. Поносни смо јер сво “верски толерантни” и што у власти 15 година седи Расим Љајић, човек који је свима потребан због неколико десетина хиљада муслиманских гласова. Обожавамо јер из фотеља никад неће изаћи пијана сељачина из Чачка, магистар који не уме да објасни разлику између карданског вратила и камена за купус, Палма, јагодински ерудита, понос поморавља, душебрижник и искоренитељ беле куге и Мркоња, врли инжењер, емеритус, градитељ километра и 200 метара регионалног пута годишње и снабдевач и рентијер турбо фолк курветина о трошку пореских обвезника.
Не смета нам што главни град води аморфна маса, човек неупадљивог лица, гласа и ишчезлих неурона и архиплагијатор чије име и презиме је одвратно и поменути. Не смета ни што његов менаџер града, страначки прелетач, јавно не поштује устав и најављује да ако не платиш казну за шверцовање у превозу, могу да ти забране да продужиш возачку, а сутра што да не и да овериш здравствену књижицу, шупичкуматерину, оћеш да се лечиш а овамо нећеш да плаћаш 73 динара за разбијање камена у бубрегу по џомбавим џадама са још сто осамдесеторо сабраће у накривљеној седамнаестици. Ником не смета ни то што га држава сматра буржујем ако има 25к плату па ће исту да му среже 10 посто. Лекарима и професорима такође не смета што их вашљива гамад ставља у исти кош за ладитељима гениталија и играчима пасијанса који језиво вире из мемљивих подрума пишући неки глупи административни акт по цео дан. Не смета нам ни кад рендом политички испрдак извади из гаћа свој закржљали фалус и уринира по маси трипујући да има баштенско црево.
Чистачице да укину нутелу сваки дан, нема смисла толико бахаћење
Не смета нам ни ово:
Вучићевић му је ипак затражио да их обрије – хигијена пре свега.
У принципу нам је до јаја, рекло би се. Зашто би се ишта мењало? Је л су пљуге скупе? Јесу, ал бар не морају да се купују од шверцера из камиона, па један дан век, други викенд, трећи формула, а четврти ко зна шта. Не, има их у продавници, увек и фенси су обележене. Хлеб није 3 динара као код Слобе ал га има свакаквог, и црног и неког увозног који кошта ко порција ражњића са урнебес салатом, а има и оног класичног што сутра можеш њиме да излупаш шофершајбну комшији јер је сву ноћ турирао испред зграде. Уље је скупо ал га има. Струја је исто скупа ал нема рестрикција. Кад кренемо скоро свуда по Европи не гледају нас ко дегенерике и не траже нам визе већ нас само гледају ко дегенерике а визе само британска ђубрад хоће. Па ни ратова више нема, нико нас нигде не тера да гинемо. Чак ни санкције нисмо имали сто година па да направимо троденвну националну радост кад нас пусте с ланца па узмемо медаљу у одбојци ил тако неком спорту који сад прати 49 људи. Све је некако досадно.
Ова земља има озбиљну дијагнозу да су потребни тектонски поремећаји да би капирање из гузице кренуло ка чонтари. Није довољно да закаже систем и да се у поплавама подави 50 људи. Премали је то број за хиљадугодишње кише. Треба да власт пусти низ воду 5000 људи, да отпочнемо нови рат са Румунијом рецимо, да нам укину интернет, струју, воду, лекове, гранд параду. Тад ће можда се скупи 18 људи испред Владе. И тај коитус мора да траје бар 10 година па незадовољство коначно превлада у половини бирачког тела. Ако је српска власт муж силеџија, онда смо ми сви убога, проста жена која трпи свакодневни малтретман и сваку модрицу и хематом крије од свих јер побогу „шта ће други рећи“, „срамота“ „боље да ћутим, бар имам да једем“. Нисмо ми никакав народ којима је инат национални симбол већ гомила пичкетина која не сме да зуцне пред насилником из сопствених редова. Зашто би интелектуална елита државе, тај скаредни фиктивни ентитет, била шта урадила против власти кад им је и овако лепо? Што би професори ризиковали своје академске позиције кад могу лепо да зажмуре на оба ока и да кажу да су радови Малог, Слине и осталих смрадова аутентична научна дела ранга Готфрида Лајбница. Уосталом, већина њих зна да су професори постали јер су радили исте ствари некад давно, па ако ништа, онда бар да немају двоструке стандарде.
Слино, матори, искидо си, браћела, значи оно, Готфридара ти апрувује.
Да ли је наша зона комфора заиста толико ситног дијаметра да нас задовољава сазнање да је битно само да се једе и пије и „боже здравља“? Да ли може да из 7 милиона да се појави 50 нових људи, чистих биографија, завидног знања и крупних муда да кажу „ало, стоко безрепа, гласај за нас да скидамо ова говна и не дозволимо да на њихово место дођу иста така говна из опозиције“? Хоћемо ли масовно пред Скупштину или смо заиста пичке? Марксе, шта кажеш, јесмо ли глупи?
