Зову људи, арлаучу. Просто их не разумеш од неког болног арлаука. Кажу узима им Сима од заосталих плата у ЈКП-у и осталим предузећима добар део.
И од плате је иста ситуација. Кажу да им је тако рекао, јер им треба за њега и сведоке.Иду избори. Кажу арлауци да они не смеју да се супроставе, прете им на радном месту на којем се данас налазе да ће остати без посла. Арлаучу ли , арлаучу…
Једва им арлаук зауставиш, даш им реч утехе, кажеш им да њих има пуно таквих и да треба да јавно наступе и да о томе проговоре… А онда, настаје чудна тишина. Арлауци постају толико тихи.. Прате их само уздаси…
Не знам, не могу, плашим се.. Шта да радим, мораћу тако… Ето тако се заврше ти арлауци.
Након свега запитам себе да ли смо ми то нормалан народ?! Где су оне вековне приповетке почев од Косова равног, преко турског зулума, балканских ратова, првог и другог Светког рата? Где су они силни јунаци, што ни деведесеих не даше да их газе, већ узеше пушке у руке! Где су силни борци, где су јунаци… Преврћу ли нам се дедови по гробљу?
Не знам за те што арлаучу, али ја не би могао да спавам. Гризла би ме савест према прецима, према будућим покољенима. Наши су били у стању да за много баналније ствари, ако треба, изгину! И увек су се борили за слободу.
Кратко и јасно:
Треба Сима и његови сведоци да вам што више карају жене, мајке, ћерке, синове. Треба да им и уши извуку. Треба да покажу њима каквог оца, деду, мајку, сина или ћерку имају кад пуштају да их тако лако насамари. Притом они ни прстом да мрдну.
П.С у тексту је коришћена стара српска реч „карати“. Међутим сходно ситуацији ја бих оваквим што арлаучу поручио следећу песму, да уживају у њој и певуше док им то раде:
18+
Жељко Маторчевић
