Aktuelni vlasnik kuće, Sreten Jovanović u čijem su posedu zidovi, odavno je najavio da će je srušiti “jer je država prokockala svoju šansu i niko nikada nije dolazio da priča o njenom renoviranju”.
Ovoga puta, na kucanje niko ne odgovara, Sreten je negde otišao svojim poslom, a buka je privukla prvog komšiju Duška Đokovića, koji dobro pamti Milunku Savić i njene poslednje godine života, borbe za egzistenciju i bedu.
– Pamtim je kao ženu koja je vodila skroman život, krpila kraj s krajem, i koja se retko hvalila svojim ratnim pričama, ali kada bi počela da nam priča bio je to doživljaj za svu decu iz ulice. Pričala je kako je ranjavana devet puta, kako su je razotkrili da je žena, pošto se pretvarala da je muškarac kako bi mogla da pristupi vojsci. Čak i kao starica bila je veoma opasna i stroga, pravi vojnik. Umela je da vikne na decu kada smo bili nestašni, i svi bismo je odmah poslušali. Međutim, pod stare dane je živela suviše bedno i mučno. Nije često pričala o svom iskustvu, već joj je najveća briga bila šta će sutra jesti. Moja porodica joj je često pomagala, tako što smo joj išli u prodavnicu, majka je od ručka odvajala i za nju, koliko se tada moglo – počinje priču Duško Đoković za “Alo!” i dodaje da i kad ju je njen narod zaboravio, pamtili su je stranci.
Sablju pokolonila prvom komšiji
Njen prvi komšija, Duško Đoković, osim sećanja na staricu u crnoj suknji i starim džemperom koji je nosa preko cele godine, kako kaže, čuva i penkalo sa zlatnim perom i sablju, koje mu je Milunka Savić, darivala.
Prema njegovim rečima, svake godine su je obilazili velikani iz Francuske i vodili je u Pariz. Milunki je nuđeno da se preseli u Francusku i da tamo dobije njihovu penziju, međutim, heroina zbog ljubavi prema domovini nikada na to nije pristala. Od svoje države dobila je posthumno spomen ploču na kojoj se od rđe jedva nazire natpis “U ovoj kući živela je legendarna Milunka Savić, učesnik oslobodilačkih ratova Srbije 1912 – 1918.”.
Dom srpske heroine iz Prvog svetskog rata, koju su Francuzi prozvali “srpska Jovanka Orleanka”, u naselju Voždovac u Beogradu, izgleda zaboravljeno od strane svih.
– Od njenih priča sve se zasnivalo na tome to što je ona bila i muško i žensko. Pošto je živela u Koprivici, gde je vladalo siromaštvo, ona je zbog toga rešila da ide u vojnike. Kaže nije ona znala šta znači biti vojnik, ni šta je rat, već samo da će nositi toplu uniformu i da će imati da jede svaki dan. Pošto nisu primali žene u vojsku to vreme, ona je utegla grudi, otišla da se prijavi za vojnika i predstavila se kao Milun Savić. Na regrutaciji su je primili za vojnika iz drugog pokušaja, neznajući da je žensko. I tek nakon godinu dana, kad je bila ranjena i kad su je doktori zbrinuli videli da je žena. I tada je, kaže, nastao veliki problem – odkud žensko u vojsci. Međutim, neko od velikih vojskovođa je stao na njemu stranu, i ona je onda ostala. Da nije bilo tih znamenja, niko ne bi ni znao da je ona u pitanju. Sećam se da mi je jednom pokazivala ožiljke od metkova – priča Milunkin prvi komšija koji još ističe da je ratna heroina mnogo volela decu, i da je za života odškolovala više od 30 siromašne dece.
Takođe ističe, da je pamti kako je volela da okuplja decu iz komšiluka da se igraju pred njenom kućom, kako bi uživala u dečjem smehu, i da kad god je dobijala neke slatkiše i bombone od svojih retkih posetilaca, sve bi deci podelila.
Zbog spomen ploče dobili asfalt
Komšije iz ove ulice tvrde da su nakon podizanja spomen ploče Milunki Savić, uspeli samo na osnovu njenog imena da dobiju i asfaltiranje puta.
Milunka Savić 
ALO! Izvor vesti
