Тако је и било, а мало касније сам се оженио и нисам био баш задовољан својим животом. Све док ме није кренуло унапред. Дошли су људи који нису марили за моје негативне оцене и врло брзо сам постао директор нове локалне депоније. Та депонија имала је још једног директора и није ми баш било мило, волео сам ипак сам да будем у тој причи. Међутим, тог првог радног дана упознао сам тог директора. Већ први поглед на директора ме разнежио. Знао сам да ћемо једног дана бити заједно, једноставно су ми то приказивали немирни лептирићи у стомаку.
Сећам се врло добро како је то било. Обилазили смо локалне дивље депоније. Пронашао сам једну бачену кесу са цвећем које се није скроз осушило. Бацио сам прве речи:
-Директоре, ово је штета да се баци. Мислим да тако лепа особа заслужује ово цвеће.
-О, како леп гест. Директор се сагнуо и нашао је ту у смећу један бачени кајш за панталоне. Ево, изволи ово је од мене за тебе. Од директора за директора, насмејано рече.
Тада сам се директору приближио. Груди су нам биле једна на другу. Осетио сам тај мирис депоније који нас је обоје привлачио. Управо на том месту, пао је и наш први пољубац.
Време је текло а наша љубав је била све већа. У почетку смо то крили од радника, али праву љубав је тешко сакривати те су нас разоткрили. Од тог момента, напустио сам своју породицу и прешао да живим са директором, коначно ослобођен од свих предрасуда.
Након тога водили смо љубав на скоро свакој депонији на нашој територији. Често путујемо и у иностранство и више не кријемо нашу љубав. Нас је смеће зближило и бићемо му вечно захвални.
Испричала:
Саманта
