КУНГ-ФУ НЕДА

Е, када почну таква присећања значи да је крштеница већ прилично похабана, али не мари, па тако и знамо да смо били присутни и некако пре на њу гледам као на диплому савладавања живота и што је више похабана значи да је више и километара успела прећи, па се и више искуства, које касније зовемо мудрости, скупило.

Елем, да се вратимо садашњости, која исто своје изазове носи, нарочито по питању шљапкања по киши, јер је овај пљусак имао већи капацитет од притиска воде који је тренутно у водоводу.

О, да, практичније би ми било да сам узела сапун и шампон и изашла напоље, па се брчнула, него што сам у каду улазила, јер је такав притисак када лето почне да се до касних вечерњих сати не треба ни трудити ишта прати. Постадох ноћни човек, јер само ноћу може се нешто конкретно опрати. Овако током дана не зна човек да ли се мало плакнуо или је боље да се лончари, како је једна моја пријатељица умела да каже када нестане воде и онда се вратимо у време средњег века, па се припреми вода у ванглицама и лончетом се имитира туш, те онда нема туширања, већ лончарења.

Оно, истина је, бар има и мало воде, па бар може котлић да ради, што ми причињава неизмерну радост, али када се треба пребацити на туш не иде никако, јер притисак није довољан.

И тако одем ипак у каду, пркосећи притиску, јер је био мало канда бољи и наквасим се сва оптимистична да ће такав притисак и остати, па бих још расипно хтела да оперем и косу, те почне шампон да пени на глави, а оно притисак толико утањио и како повучем ону склопку, или како ли се већ зове, да пребацим на туш, и она падне први пут – нема довољног притиска да би кренула вода на туш. Нема код мене одустајања, па поновим, падне и други пут, и трећи, и четврти, и видим да је враг однео шалу, а шампон кренуо ка очима и немам сада времена да све узмем за лончарење, одлучим да прстима од ногу дигнем склопку и тако је држим да и мало воде што цурка на славини усмерим на туш, јер не могу да се скупим испод славине и исперем косу, а бар ћу овако нешто ваљда успети да урадим.

Ето следеће сцене: хватам баланс на једној нози, другом прстима држим склопку за туш и за то време испирам косу, а имам традицију клизања и превртања по кади, те ми ова поза као из кунг-фу филма типа стил ждрала и није била баш најпаметнија одлука, и ту почех самој себи да се смејем.

Види нас у XXI веку. Ала смо напредовали. Овамо причају како ћемо на Марс ићи викендом у шопинг, а још се лончаримо. Или то неко хоће да, по старој доброј пароли „На све спремни“, будемо утернирани за разне ситуације.

Додуше, није то ни тако лоше, јер се мало-мало овде код нас свашта дешава, па треба очекивати и неочекивано, те и бити спреман за разне друге ситуације. И када нисмо као неке земље да се служи војни рок више година без обзира на пол и да се тада буде у разним ситуацијама, па и врло екстремним, онда нама лепо учине да имамо те ситуације у пракси сваки дан и тиме се утренирамо, а да нисмо ни свесни да је то тако. После све буде лако, јер смо на дневном нивоу навикли на препреке и ништа није ишло глатко, па када и крене по злу дође нам као уобичајни живот.

Само се сетите периода рестрикција струје. Ма, било чега већ на овим просторима, свако ће се сетити нечега већ и видећете да зато нас ништа не може изненадити, осим када све ради како треба. Е, тада ми останемо без текста и често мислимо да је то само сан, па почнемо разматрати све могуће варијанте на који начин може да се све то отргне контроли и када ће све то опет почети ићи по оном хаотичном шаблону на који смо навикли.

Прави пример, како рекоше, оптимиста са искуством, јер нисмо ми песимисти, већ видимо препреке, могуће и стварне, а онда налазимо решења и за њих, јер увек решења постоје, па тако постоје и за овај притисак воде у цевима, само је питање за која ће се ко одлучити.