Два официра Вермахта која су спровела у дело наредбу генерала Франца Бемеа од 10. октобра 1941, мајори Паул Кениг и Ото Деш, који су издали наређење за стрељање у Крагујевцу и Краљеву, никада нису изведени пред суд.
Како пишу „Крагујевачке новине“, судбина мајора Кенига, професора државне гимназије „Роберт Шуман“ из града Цвикау, дуго није била позната (нагађало се да је погинуо у борби са партизанима крајем 1941. године) и расветљена је тек прошле године.
Крагујевачки антрополог и стручњак за форензичку анализу Виктор Бејатовић је, истражујући немачке архиве и документа, утврдио да је Кениг дочекао крај рата у чину пуковника, али је недуго потом преминуо – без извођења на суд.
Пензионер који није изведен пред лице правде
Бејатовић је још утврдио да је и Ото Деш ( командант 749 пука из састава 717 дивизије), стоматолог из Ашафенбурга на Мајни, преживео рат у чину пуковника и умро као пензионер крајем шездесетих година – без суочења са правдом.
Наредба за масакр у Крагујевцу издата је после серије напада устаничких снага (партизани и четници) на немачку колону која се кретала на релацији Крагујевац – Горњи Милановац -Крагујевац. У тим борбама 14. 15. и 16. септембра погинуло је десет војника Времахта, а 26 је рањено.
Капетан Фриц Фидлер, чији су војници нападнути на путу Крагујевац – Горњи Милановац био је подређен Паулу Кенигу (командант Првог батаљона 724 пука, 704 дивизије).
Судбина капетана Фрица Фидлера није позната, као ни судбина крајскоманданта капетана Фрајхора фон Бишофсхаузена који је тражио да се уместо Крагујевчана стрељају таоци из околних села, која су по њему била „заражена комунизмом“.
Ко је све одговоран за стрељање
По хијерархији командне одговорности судбина актера онога што би се данас звало удружени злочиначки подухват је оваква:
Командант 724. пука, први непосредно надређени Кенигу, генерал Аделберт Лончар заробљен је од стране партизанана и после процеса у Београду пред Војним судом треће армије осуђен је на смрт и обешен 27. феруара 1947.
Његов надређени, генерал мајор Хајнрих Боровски, командант 704 дивизије, није одговарао пред судом и умро је 1963. године.
Командант 717 дивизије Вермахта, Ото Хофман, у чијем саставу су били Фидлер и Деш, није се суочио са правдом и преминуо је 1991. године. Припадници ове дивизије, под другим командантом, починилу су злочин и у грчком граду Калаврити убивши 700 невиних мештана, децембра 1943.
Генерал Франц Беме, који је у Србији спроводио злогласну Кајтелову наредбу о стрељању талаца, заробљен је од стране савезника на крају Другог светкога рата и интерниран у логор у Великој Британији.
Оптужен је на такозваном Талачком процесу за масовна убиства цивила и друге ратне злочине, али је пред почетак суђења извршио самоубиство 29. маја 1947. године.
На истом процесу први човек Комаде за југоисток фелдмаршал Вилхелм Лист осуђен је на доживотни затвор, али је 1952. пуштен на слободу због медицинских разлога. Умро је деветнаест година касније. Сличне судине су били и остали осуђеници у том процесу, проводећи у затвору по три-четири године.
Аутор наредбе број 888 од 16. септембра 1941, којом је уведен принцип одмазде сто талаца за једног војник Вермахта, командант немачког генералштаба фелдмаршал Вилхелм Кајтел, изведен је пред Међународни војни суд у Нирбергу и осуђен на смрт.
Обешен је, са још деветорицом осуђеника из врха нацистичке државе, 16. октобра 1946. године.
Foto: Aleksandra Petrović/Nova.rs
