Вишеслава (44) и Миломир (46) Миаиловић власници су пекаре у Земуну, која годинама нуди могућност трудницама да за свега један динар пазаре чувену ивањичку питу кромпирушу, а сада и сваком свом запосленом нуде помоћ од 100.000 динара уколико добије дете. На ове хумане потезе подстакла их је лична борба – 18 година су Миаиловићи покушавали да добију дете, док нису добили свог – Срећка.
– Осамнаест година и 240 дана, како броји мој муж, покушавали смо да добијемо дете. А онда сам после пет вештачких оплодњи остала трудна и сада наш Срећко има четири године – овако за „Блиц“ почиње причу Вишеслава Миаиловић.
Њен супруг Миломир дошао је на идеју, када је остала у другом стању, да свакој трудници до Срећковог 18. рођендана наплаћују иваничку кромпирушу симболичан један динар. Зашто баш ову врсту, а не неку другу питу? Миаиловићи су пореклом из Ивањице, а тамо расте најбољи кромпир, објашњава Вишеслава.
– Идеја је била да понудимо колико можемо. А пекара се налази близу дома здравља, па пролази много трудница. За Срећков први рођендан, 18. септембра 2015. свим бебама које су се родиле у Земунској болници на тај дан, дали смо ваучере од 5.000 динара, а мамама, наравно, ивањичку кромпирушу – прича ова хумана жена, присећајући се да су тада даровали седам беба.
Она каже да их је на најновији хумани потез, да са 100.000 динара подстакну и помогну своје запослене који желе да добију дете, инспирисала државна борба за повећање наталитета, али и један још личнији разлог.
– Нама нико није помогао када смо се борили за Срећка – каже Вишеслава, и признаје да је било изузетно тешко, а да се те последице осећају и даље.
– Плаћамо кирију и живимо као подстанари у вешерници, али нама приватницима је ваљда лакше него другима, па хајде да помогнемо колико можемо. Немамо ништа, извлачимо се из дугова и кредита. Остала сам трудна након пете вантелесне у Прагу. Ја сам већ била и одустала, јер су највећи проблем увек паре, али мој муж је оптимиста, стално је говорио: „Да пробамо још овај пут“ – прича наша саговорница.
Она додаје и да се њен супруг Миломир води паролом „Ако не даш, не можеш ни да добијеш“, а Миломир се нада да ће добити – стан на лутрији!
– Сада је циљ да обезбедимо Срећку стан. Мора да се ради да би се Срећку купио стан – одлучна је Вишеслава, и каже да се ради и те како напорно.
– Дошла сам на посао ноћас у пола два, а Срећка је у вртић јутрос одвела једна моја радница.
Вишеслава наглашава да њихова жеља да будућим родитељима, запосленим у њиховој пекари, дају 100.000 динара није реклама већ да заиста имају потенцијалних родитеља.
– Од кад смо отворили пекару 2007. године, код нас је осам, девет трудница „прошло“, радило, породило се… И то све док ја нисам била трудна, па ми је тада тешко падало – признаје она и каже да осим ње и супруга, у овој пекари тренутно раде три продавачице и два мајстора.
Да их је дуго пратила лоша срећа сведочи и чињеница да је на дан када је требало да лекари одлуче хоће ли путовати у Праг на пету вантелесну оплодњу, Вишеслави умро отац.
– Последњи преглед у Београду, пред Праг, имали смо 6. јануара поподне, а тог јутра ми је преминуо отац. Он једини није упознао Срећка. У међувремену су преминули и родитељи мог мужа, али они су имали прилике да Срећка упознају – закључује Вишеслава Миаиловић у разговору за „Блиц“.
М. Милојковић Блиц
