Девојчица Анђела, са својим псом Флеком, седела је испред Саборне цркве на степеницама и плакала. Баш када су владике требале да прођу поред ње, она се склонила у страну и сагнула поглед. Они је нису ни приметили
Вероватно највећи контраст који се могао јутрос видети испред Саборне цркве у Београду забележило је оштро око нашег фоторепортера.
Два потпуно различита света, један лагодан, окружен златом и скупим аутомобилима, други тужан, потресан, неизвестан, са свакодневном борбом да ли ће на крају дана имати шта да поједе.
Девојчица Анђела, са својим псом Флеком, седела је испред Саборне цркве на степеницама и плакала. Баш када је требало да владике прођу поред ње, она се склонила у страну и сагнула поглед.
Нико од њих је није ни погледао, а камоли уделио јој неку милостињу.
Кад смо је питали зашто плаче и откуд да псу да имену Флека, није била превише причљива.
– Не знам… Зове се тако јер немам друго име. Он ме свуда прати и стално се играмо – било је све што је рекла ова девојчица.
На питање да ли је очекивала милостињу од владика, само је климнула главом.
