Ок, и шта онда?
Србија је ово народе. Жртве углавном не верују у институције а и зашто би?
У пракси је све врло просто објашњено:
-полицајац: ,,Шта је, пријавила си мужа због пар шамара?“
-адвокат: ,,Почињемо овако, писање тужбе је 50е, сваки излазак исто, по 50е“
-социјални радник: ,,Зашто сте ћутали до сада????!!!!!!“
Па, онда креће пакао. Или траје, ђаво ће га знати. Жртва насиља, обично изолована од пријатеља, у страху, не верује никоме, нема самопоуздања, ћути и трпи.
Јер- где ће? Сигурна кућа? Довољан стрес за децу је и сам одлазак од оца а тек промена окружења тамо где се осећаш и где јеси представник оне коју је насилник убедио да је безвредна.
Жртве углавном без свог стана и адекватно плаћеног посла који би бар могао да им обезбеди други кров над главом.
И тако нам се пуне стране у дневној штампи – јер- Србија.
Оне малобројне и ако не верују институцијама, верују себи. Покушају, оду, пријаве, осуде их комшије и познаници за растурање породице, и опет су у неку руку жртве, овај пут окружења.
Србија.
Ништа горе него када мали људи не могу да те сажаљевају.
Осмех ти не опраштају ни фер игру ни борбу да преживиш.
И одеш у гарсоњеру, чистиш туђе станове, куваш туђе ручкове, рибаш надгробне споменике за један хлеб, 1кг кромпира и 100 динара на сат.
Мало жена ово може. Јер, Србија.
И три посла у исто време док се насилници зезају на слободи, не плаћају кирију, алиментацију-јер, забога, незапослени су.
Србија.
Црна хроника је синоним.
А осмех, после свега, ако се избориш, се не опрашта.
Србија воли да сажаљева, Србија се чуди да поштује.
Промените законе, пооштрите мере. Заштитите мајке јер деца треба да буду Србија и њена будућност.
Харијета Виолета
