Никада нисам ишао на свету планину у потрагу за изгубљеном душом која би требало да буде део мене. Не верујем у те ствари и не мислим да човек треба да трага за било чим. Све је јасно чим угледаш жену са којом делиш путовање и осталу забаву.
Као и сваки срамежљиви мужјак и ја сам заљубљен у Свето Тројство које чине: Ведрина,Благост и Милост. Моје Свето тројство је моја законита жена. Изборио сам се за њу , и ако ме је она одабрала.
Нико безгрешан ти неће замерити што љубав поредиш са извлачењем игле из гранате, чекањем да фамозна ствар експлодира. Одбројаваш откуцаје, споља и изнутра, и гледаш да се што пре удаљиш. То те троши. Нарочито касније у животу.
Ако ме, као љубавни скептик, питаш шта сам научио од своје жене, одговорићу ти без оклевања. научио сам како да постанем неко ко је мало успешнији него што настоји да буде. Научио сам да препознам када покушају да ми сместе. Тада се сви смеју. И ја се претварам да се смејем пошто су се толико намучили да би то урадили. Зашто бих ја био намргођен? Нисам схватио многе шале набеђених „величина“, али сам се претварао да јесам.
Такође, научио сам да ако једеш тај сладолед с пистаћима који волиш, постаћеш огроман. Сваки пут кад купим килограмско паковање сладоледа, сетим се тога.
Не могу ти ништа рећи о утицајима јер их има превише за набрајање и некога бих могао да изоставим, а то не би било фер. Лако је запамтити та заслужено славна имена. Али шта је са лицима која више не можеш поново пронаћи? Шта са завојима и угловима и прекидима који испадају из видокруга и остају позади? Шта са плочама које чујеш само једном? Шта са лавежом паса луталица и писком сирене ноћног воза ? Овориш очи и уши и угледаш њен блистави осмех и већ си под утицајем. И ту ништа не можеш да учиниш.Када би ми живот био посао, ја бих дао отказ. Заиста осећам тако. Имам ја своје тренутке.
Није код писања само у питању таленат. Мораш да будеш способан да се носиш са својим животом, и оним што ти се дешава. То ти је екстремно напета вожња како год да тумачиш. И стално кажем себи како ми не пада на памет да се на било који начин носим с тим.
Па, и онако, сви ћемо ми , свезнајући приповедачи, бити заборављени. није то нека мисао на којој желиш да се задржаваш, али свеједно, трпиш бол. И таман се спремаш да потонеш, кад те запрепасти твоја Једина жена Лидија која ти са живчаном нежношћу каже:
“ Трајаћеш док год буде било неког ко те се сећа.“
Зашто си толико изненађен њеном објавом?
Зато што знаш да можеш и горе.
Зоран Ћирић
