На обали Дунава у Гроцкој својим је рукама изградила кућерину, косила траву, садила воће, орала… Једном је чак купила 500 пилића. „Сви су се чудили, а нама је било весеље што су тако мали“, причала је.
Одбивши да носи жуту траку којом су фашисти обележавали Јевреје, Бела Рохел Фрајнд је читав рат провела скривајући се од Гестапоа. Стално мењајући пребивалиште спавала је по паланкама и селима око Београда. У периферијској уџерици код Магде, ситне неписмене женице, једне ноћи наиђе рација.
Док су злотвори лупали на врата погледала се у огледало – у трену коса јој је потпуно побелела. Тако је оседела једна од наших највећих глумица – Рахела Ферари. Одузета од страха, к’о да нема ни стопала ни табане, Војвођанка Ружа, како се представила Магди, отвара врата и излази пред гестаповце. А онда ју је бог погледао. Одједном утрчава њена другарица Смиљка и каже: „Ружо, кажи драгичка, добила си позив из позоришта у Панчеву.“ Оседела Ружа у секунди прихвата „игру“ и озари се. „Донели сте ми срећу. Частићу вас због овог ангажмана“, каже гестаповцима и, док они збуњени заборављају на легитимацију, са Смиљком бежи у мрак и трчи, трчи… И једина успева да дочека крај рата, сви остали Фрајндови су побијени.
МРАВЉЕ ПОЗОРИШТЕ
Рођена је 1911. године у Земуну у сиромашној јеврејској породици. У једној анкети прве године свог живота овако је описала: „Моја младост, то је земунска периферија. Детињство без играчака, без ичега. Изађем на улицу, идем уз плот, чучнем и посматрам – мраве! Ту се развијала моја машта: сама сам себи причала приче, измишљала их о тим мајушним мравима, те они сад иду кући, сад се шетају, трче, набављају храну, а ја сам се играла с њима – правила им разне препреке. Ставим травку да им препречим пут, или направим мост, или их скренем у другу страну. Било је то моје мало позориште дизнијевског типа – мрави су били моји мали глумци а ја свемоћни редитељ.“
О њеним глумачким почецима сведоче речи некадашњег барда новосадске сцене Станоја Душановића цитиране у Зборнику Јеврејског историјског музеја из 1997: „Рожика Фрајнд је била васпитачица, односно дадиља у једној јеврејској кући у Сенти… У позориште је дошла случајно. Њен брат од тетке Лајош Лајнер, реквизитер у новосадском позоришту, довео је у гледалиште да се загреје…“
У Српском народном позоришту (СНП) у Новом Саду Рахела је почела је да статира у сезони 1930-31, а члан позоришта постаје 1931-32. године. У време када се СНП звало Позориште Дунавске бановине, у улози др Клотилде Вимерн у Фодоровој „Матури“ гледао ју је десетогодишњак Јован Ћирилов, не сањајући да ће много година касније, 1985. године, у Југословенском драмском позоришту постати њен управник.
Пре Другог светског рата најзапаженије су биле њене епизодне улоге карактерно особених и ћудљивих женских ликова.
НЕЗГОДНЕ ГОСПОЂЕ
Делујући често из другог плана, у мањим улогама, Фераријева је својом креацијом „незгодних“ госпођа избијала у први ред, пише у књизи „Народно позориште Дунавске бановине“ др З. Т. Јовановић. Једногодишње усавршавање у Будимпешти убрзало је њен уметнички раст који је дошао до пуног изражаја у Уметничком позоришту у Београду где је 1940. ангажована са супругом Александром Стојковићем.
И одмах јој је поверена улога Султане у „Злој жени“ коју је играла 9. јула 1940. на отварању прве летње позорнице код Сахат куле на Калемегдану.
За време рата Рахела Ферари није играла у позоришту. Од 1945. до 1947. опет је у Новом Саду, а од оснивања Југословенског драмског позоришта у Београду 1947. била је првакиња тог позоришта. У ЈДП је остварила је много мајсторских креација – од Пашкове у „Рибарским свађама“, Сарке у „Ожалошћеној породици“, до легендарне Аксиње у „Јегору Буличову“ о којој је Михиз у НИН-у написао речи за анале позоришне критике:
„Особине Аксиње Буличов онакве какве их је креирала Рахела Ферари, њена тврда нетранспонована иронија ограничене жене, њено хронично зимогрожљиво гунђање, њена невешта трапавост и ситан користољубив кукавичлук, бацају своју сенку и додају по неку нову црту лику сваког партнера на кога се усмери…“
Ван позоришта Рахела Ферари је била особа изузетне људске топлине, омиљена супруга, мајка, комшиница. Кроз њен стан у Булевару револуције дефиловала су и одрастала сва деца из комшилука. Док је са Миром Ступицом учила улоге, клинци су се играли свог позоришта у Рахелиним хаљинама и ципелама. „Никад ми то није сметало. Пред мојим очима су цичали, вриштали, заљубљивали се, стасали и одлетели. Све сам их испратила и одболовала“, сећала се.
Рахелу су волели и млади глумци, а и она је волела њих. А Жарка Лаушевића је обожавала. „Ми стално правимо керефеке“, говорила је. Када је добио сина, Жарко ју је назвао у пола ноћи. А на питање како може да је зове тако касно, одговорио је: „Вама сам прво јавио, јер ви сте моја девојка.“ И оборио је с ногу.
САМА ГРАДИЛА КУЋУ
На обали Дунава у Гроцкој својим је рукама изградила кућерину, косила траву, садила воће, орала… Једном је чак купила 500 пилића. „Сви су се чудили, а нама је било весеље што су тако мали“, причала је. Жена за коју је Гојко Шантић у зборнику „Апостоли глуме“ написао да „маестрално мири и спаја реализам са својим бизарним, гротескним симболизмом“, ван позоришта је уживала у улози обичног човека који се радује малим стварима.
ИНСПИРАЦИЈА ПАНКЕРА
По многима једна од најбољих југословенских карактерно-комичних глумица после Другог светског рата, Рахела Ферари је за живота окићена највећим друштвеним признањима – добитник је Октобарске, Стеријине, Седмојулске и награде „Добричин прстен“. У серији Велики српски глумци, Поште Србије су 2007. издале марку с њеним ликом, у Израелу је уврштена у светски алманах „Ко је ко у свету Јевреја“, а градски оци престонице одужили су јој се улицом у Падинској скели.
Иако је глумила још у „Скупљачима перја“, Рахела Ферари је филмску славу досегла тек у позном добу низом упечатљивих улогица помало сенилних, али мудрих и лукавих бакица које обавезно изговарају понеку легендарну сентенцу („Грлом у јагоде“, „Национална класа“, „Танго аргентино“). Тако су Чус Лампреав, која глуми у Алмодоваровом филму „Врати се“, критичари назвали „шпанска Рахела Ферари“, а профеминистички панкери из Бањалуке свом су бенду дали њено име.
„Срећна сам, осећам то као дар, што нисам постала неки загрижени бабац“, изјавила је у једном од последњих интервјуа. Умрла је у Београду 12. фебруара 1994. године, а сахрањена је у Алеји великана. Петнаест година касније њени се филмски бисери и даље цитирају, често с подсмехом недостојним мајсторства уметничке трансформације. Да је жива, уверен сам, Рахела би те керефеке риалити света прокоментарисала чувеном реченицом из „Тесне коже“: „Све саме сисе и гола дупета.“
Без длаке на језику
„Волим да чујем истину јер мрзим лицемере, а тако је мало искрености у животу“, говорила је Рахела Ферари. Она сама није штедела никог. Татјана Лукјанова је испричала како јој је, видевши њену лошу шминку, без пардона рекла: „Тања, страшно изгледате!“ А када је 1969. почела да режира у Атељеу 212, изјавила је: „Када могу да режирају лоши редитељи, зашто не бисмо могли и ми, одлични глумци.“
блиц/Б.Кривокапић/жигинфо
