Крушевљани су у Турској изградили своје село, тражили и пронашли сличан простор и подигли Алаџами, село идентично оном које су напустили
Хасибе Гејик део је вишемилионске турске нације, која истовремено и Босну осећа као своју домовину. Њена мајка имала је само шест месеци када је из невесињског села Крушевљани понешена на далек пут ка Турској.
Њен деда Алија Жарко, са супругом и троје женске деце 1924. године, попут многих других пре и после њега, кренуо ка Турској, земљи у којој је велики број Бошњака након Берлинског конгреса видео једино место за миран и нормалан живот. Крушевљани су у Турској изградили своје село, тражили и пронашли сличан простор и подигли Алаџами, село идентично оном које су напустили.
– Волим што сам Туркиња, али волим и што сам Босанка. Мама ми је имала шест месеци кад је отишла. Рођена сам у селу Алаџами (Алацамии) код Афјона где сви говоре босански – каже Хасибе.
Босну је упознала током посете рођацима. Ових дана обишла је породицу Питић у Горажду, муфтију горажданског Ремзију и његову супругу Хајрију, планира ићи и на Буну. Ове године је дошла на нешто дужи одмор, јер од живота у Измиру се умори иако је у пензији.
– Кад сам први пут дошла у Босну и вратила се у Турску не могу да издржим, желим овде да будем. Тешко је, јер ниси ни тамо, ниси ни овамо. Душа хоће ово, мирисе ове да тегли унутра. Шта је то, не знам, али знам да је нешто лепо. Има и Турака који дођу само једанпут овде, али онда жели опет да дође. Овде има нешто, а шта је не знам, али вуче овамо. Нека дође, само нека дође. У Босни има то нешто – додаје Хасибе.
То чему имена не зна, али осећа дубоко у себи, доживела је у благајској текији, на Буни код Мостара. Након очеве смрти дуго није плакала, сузу није могла да пусти упркос боли која ју је раздирала. Савети пријатеља, чак ни лекари нису успевали да помогну. Након два реката намаза у текији сузе су потекле саме.
Одмах по рођењу њен отац дао јој је име Зиба. По једном златном инсекту који, по речима наше саговорнице, може да живи само у цвету руже, а без њега угине. Међутим, презиме Жарко морало је бити промењено, преиначено је у Јилдирим, а у матичне књиге Зиба је уписана под именом – Хасибе. Тадашња власт, осим имена, забранила је и учење босанског језика, али су га Бошњаци сачували и пренели будућим покољењима. Део своје животне приче Хасибе је описала у својој првој књизи “Зиба”, објављеној на турском језику.
Крушевљани су пре неколико година започели традицију окупљања давно расељених породица из овог дела Невесиња. У селу из којег су њихови дедови отишли пре 100 и више година клањају Бајрам намаз у истој џамији у којој су то учинили и њихови преци пре него што су оставили своје куће и богате поседе. Обнављају родбинске везе, душу напајају љубављу према Босни коју су осећали и њихови очеви, али су у чежњи за домовином умрли далеко од ње.
