Дошла су и та лета где наду не уливају ни туристичке рекламне понуде за летовања, ни пријатни ноћни поветарац после асфалтске жеге у току дана.
Дошло је време кад је било немогуће зашивати деценију црквених опела која се никада нису довршила.
Ањина мајка је често говорила, да вас бар укопамо. Да вам бар молитву отпевамо. Отпевамо, мили моји, јер певајући бих испратила ову породичну деценијску смрт.
-Шта је са Јосифом, Ања?
-Добро је, продао је мој клавир.
-Продао је наш поклон за твој седми рођендан?
-Тако…
-Ања, да ли си свесна да ће твоје ћутање убити сваку пору у мени да ти помогнем?
-Да ли си ти, драга мајко, свесна да од драња могу само ларингитис да навучем?
-Овако ћеш тумор.
Били су то мучни разговори с мало речи, а превише горчине. Како објаснити поноситој старици док шепа на леву ногу да се космос није уротио једино против ње, и то само зато што је била наследница познатог румунског политичара, па је њен понос био садржајно усмерен ка опери, мјузиклима, наређивању баштовану како да ради свој посао и организовању заједничких путовања њој и оцу. О, како је диван био њихов брак! Она би уговорила одлазак у Италију, Алжир, Иран, а отац би послушно паковао свој нови „Thierry Mugler“ парфем и носио стари фотоапарат. Готово да су имали испуњене полице фотоалбума са својих пропутовања.
Ањи је било мука од тог идеалног брака који је био прекривен таштином и дединим парама које су се немилосрдне трошиле да би се доказала свету љубав супружника у кући број 32.
Јоаиф и она су живели изоловани од свега сличног, огромна кућа, без телевизора, без неонских светала, са пуно шоља за виски и рум свуда около.
-Јосифе, ти си пијадестал мог постојања…
-Ања, опет си попила рум у чаши за пиво…
Та готово сигурна немилосрдност у тренуцима Ањиних излива љубави бацала је једну тешку сенку на њу, а да ни сама није била свесна свега. Када је једном скупила храбрости да му каже да јој недостаје те труле романтике, рекао јој је:
“Слушај, бре, дериште с асфалта. Мени ако се не допада гваш који радим, цепам рад. Газим. Уништавам. Мени моје дело није жао. Ја бих тако убио и своје дете да не ваља. Зато не правимо децу, да не бих ја заглавио у ћорци. Како очекујеш од мене да се у овим годинама понашам као заљубљени клинац?
-Како очекујем да у овим годинама узимаш хероин? Зар то нису превазишли сви градски мондени? Зар ви, уметнички огранак склон изумирању не би требао да се ради лсд-ијем како бисте видели Ван Гога док вришти када сам себи одсеца уво… или му је то онај његов педер Гоген урадио?
Тада је осетила шамар на лицу.
Био је то онај тренутак који прекида стварност, који прекида очекивања, који прекида обећања, везе и споне.
На њеном већ доста бледом тену оцртали су се Јосифови прсти и нешто мало темпера боје. Маскарада љубави на лицу Ање Влку.
Ања је тромо покупила свој браон капут од твида, обула жуте чизме и преспавала код мамине куме. Уобичајене приче, гатања у карте, мачка на фотељи. Живот је био тако испразан и обичан.
Кума је била самица жељна приче с неким ко није био њена 90-годишња мајка, па је Ања након дужег времена појела и неку пристојну чорбу.
Јосиф је, наравно, није звао.
Када је већ готово сигурно решила да оде по свој мало кофер и каже му да је емотивно хендикепирани скот који треба да се удави у свом акварелу, изненадила је карма хероина.
Јосиф је покушао да се убије.
Када је ушла у њихов дом, осетила је чудан мирис, нешто попут мириса просуте кафе и влаге на зидовима.
Ушавши у њихов дневни боравак, затекла је Јосифа како мирно спава седећи на поду, прислоњен на кауч. Миран, и даље отмен у свом сну. Ништа од призора не би било застрашујуће да није угледала испијену таблу тродона на столу, флашу вискија, и две кесице ушмркнутог хероина.
– Дивота, сад си нашао да ми умреш…
Очистила је сто релативно мирно, позвала хитну помоћ, села крај Јосифа и чекала.
Медицински техничари су је нашли готово у истом положају као и Јосифа, с тим што су њене очи биле широм отворене.
Јосиф јесте преживео и чим се његово снажно тело домогло ванболничког простора, продао је Ањин клавир и отишао у посету свом старом пријатељу Авганистанцу (тако су га звали јер је био познати дилер на северу) у Банат и одсвирао све Ањине сонате на нос.
Читуља са натписом „Riders on the storm“ није угледала светлост дана.
АЈША
