Откако сам полудео свет ми се чини доста друкчијим. Заправо, можда и нисам полудео. Можда сам једноставно умро. Назовимо то како год, али прекид свакако јесте. Прекид живота или разума, зар је то важно? Питаћете се како знам. Заиста знам. Ето, осетио сам промену. Ја сам мртвац који зна да је мртав или лудак који зна да је луд. Могу бити оба. Рецимо да сам лудак који зна да је мртав умро. Свакако се не умире жив. Но, како већ ни живи нису сасвим живи, стога ни мртви нису сасвим мртви. Сумњам да сам мртав и луд. И откако сам мртав или луд, или оба, некако сам више усамљен. Заправо, изузетно сам усамљен. Нико ми не долази, никога не виђам осим оних које не познајем. Не волим да упознајем непознате људе, осим, наравно, оних које познајем. Њих упознајем и по више пута. Али сада нема баш никога. Жена која ми продаје хлеб, месари по радњама и поштари су једини познати одрази у мојим очима. И то само из једног јединог разлога-виђам их свакодневно.
Осим усамљености, квалитет живота ми се драстично побољшао откако сам умро. Понекад ми сврати мој омиљени писац четвртком око 6 поподне. Испрва то и јесте било понекад. Сада свраћа сваког четвртка. Но, мука је само у томе што је он већ једно време мртав. Надам се да сада схватате моју дилему. С обзиром да је веома познат и веома мртав, радије не бих говорио његово име. Зваћемо га Писац.
Писац долази нечујно, у капуту, без обзира на годишње доба. Говори како се његов субјективни осећај за време не мења већ дуго. Седи увек на истом месту, увек подједнако замишљен и мудар. Одлази далеко у ноћ. Говоримо дуго. Пошто не знам да ли сам мртав или луд, сумњао сам и да ли је то заиста он. Имао сам доста омиљених мртвих писаца (говорим у прошлом времену у случају да сам мртав), али од свих ме је пронашао једино Он.
Знате, некада сам и сам желео да постанем писац. Писао сам свашта: песме, приче, неколико романа, но залуд. Нико то није хтео да објављује, нико се није ни јављао на моје огласе, а затим ни ја нисам давао да се штампа. Из ината. Због тога ми још више ласка што је мој омиљени писац дошао баш мени. Морам признати да сам се више пута угледао на њега, а ако не на њега, онда на његов стил.
И све сам вам ово бадава говорио. Само да бих вам одузео време и натерао да слушате моју муку обилазећи око главног питања. Зашто? Зашто је мој Писац одабрао и долазио баш код мене?
А долазио је увек на исти начин, истим корацима и у исто време. Ушао би, скинуо капут и шешир, упутио би ми велики осмех и проговорио
-Добро вече.
Иако не волим да говорим људима добро вече у шест сати поподне, исте речи би ми тог тренутка склизнуле са усана и оставиле огроман осмех. Као да се радујем. Мој Писац би наставио своју улогу као да испуњава неки суманут народни обичај, поштујући понављање сакралне радње када је он, мртви признати и несрећни писац, дошао мени, збуњеном лудаку који је посве и сам мртав.
Увек бих га питао исто.
-Чему Ваша данашња посета? Зашто сте овде?
-Желим да разговарам са неким.
-Баш данас, четвртком у шест?
-Четврком у шест се најразговетније прича. Петком сте одвише уморни, а понедељком се најбрже говори. Одговара ми ритам четвртка, баш овог данас и баш у ово време. Можда сам зато и одабрао један четвртак давне године и једно поподне као дан када бих желео да стигнем на овај свет.
И заиста, читао сам у неким новнама како је он стварно рођен једног четвртка. Нисам могао да се сетим да ли је стварно било поподне, али то није ни било битно. Већ бисмо започињали расправу, и разне приче, а ја бих већ пристављао чај. Врло брзо сам почео да пристављам чај и пре шест како бисмо одмах почели да га пијемо.
– Знате, ја не мислим да се уметност јавља као провиђење или снимак сна одавно одсањаног те уредно запакованог и послатог од божанске руке. Чувена прича о музама и несавладивости порива за старањем за мене је била увек само једна бајка, мит у који можда верују они који никада и нису стварали као и они који би то желели. Не, то је огроман труд. Саставити реченице, комбиновати их, ређати их по смисленом току. Борити се да стигнеш своју мисао, ухватиш је и задржиш довољно да би је уобличио за папир. Непрекидно губити јер је такав посао немогућ и прихватити чињеницу да никада нећеш бити онолико добар писац колико добро мислиш. Све ово сам могао одавно да напишем као своје поетске ставове. А нисам. Био сам претерано лењ да бих поред свега што сам писао склопио нека начела. Наравно, био сам још мрзовољнији по питању спровођења тих својих правила те није имало сврхе.
Moрам признати да сам се донекле слагао са тим ставовима. Ипак, мени је уметност била непресушна тема за разговор.
Упитао сам свог Писца колико су правила важна уколико немају сврху.
- Важно је знати о чему желиш да говориш. Правила су само једно од твојих мишљења о књижевности. А у твом делу, не морају сви делити твоје мишљење.
И тако даље. Био би то само један од разговора који смо имали. Теме би се ређале без икаквог редоследа. Једноставно, мој Писац би говорио оно што би му тренутно пало на ум. Некада, морам признати, биле су то идеје које нису имале превише смисла.
– Када се кулинарски рецепт поштује до краја никада се не добија исти укус. Покушавао сам да поновим свој пређашњи гулаш који сам давно направио и који су сви похвалили, али просто нисам никада успео да ставим довољно соли и зачина. И никада више није било исто.
– Не разумем. Да ли бисте желели да Вам направим гулаш?
Међутим, и не погледавши ме, он је наставио своју причу. Често сам мислио да је све ово залуд и да би просто требало да му пажљиво саопштим да не долази више код мене јер ме заиста погађа да мој омиљени писац говори о тако приземним стварима као што је гулаш.
– Некада просто не желим ништа да радим. Седим над гомилом папира, листам их, преврћем, тражим, цепам и састављам реченице. Ви, да се тада нађете преда мном, рекли бисте да ја заиста нешто стварам. А ја бих одмахнуо руком и наставио да цепам новинарске чланке као да је то нешто небитно, неважно, као да баш у тим новинама тражим своју инспирацију. Неку нит, причу која и се могла проширити и написати и ја је заиста осећам. Али, када бисте погледали моју бележницу, видели бисте да су то само рецепти које уредно режем из новина и да баш у том тренутку размишљам шта бих сутра могао да једем. Можда је моју уметност и диктирао мој стомак, а да се ја ту ништа кључно нисам ни питао. И годинама сам тако, тражио тај гулаш по рецептима, превртао по новинама, разговарао са бакицама и пензионерима све док то нису постали моји вршњаци, а да уопште нисам ни хтео да пишем.
-Не, то није могуће. Не може се тако стварати.
Питање које се, наравно, природно намеће јесте шта сам радио између тих посета. Поједине седмице нисам ни регистровао у својој свести. Ваљда се тако нешто дешава када си мртав и увиђаш бесконачност времена у свом сјају или тами. Оне преостале седмице којих се заиста сећам проводио сам тако што бих устао увек у исто време, обишао пекаре, посластичарнице, месаре и кафане, а потом купио новине и сео на клупу. Увек бих прочитао само онај део са умрлицама и то по више пута. Водио сам евиденцију ко је све умро, али још више има ли мог имена тамо. Неки помен, сећање или барем наговештај да неком недостајем. Често сам међу тим именима виђао своје познанике, па и пријатеље. Но, како се они нису превише узрујали због моје смрти или макар лудила, тако се ни ја нисам устручавао да према њима покажем крајњу равнодушност.
Гледао сам тако у једну умрлицу, а онда сам се сетио једног разговора са Писцем и чудне теме коју је скоро поменуо.
-Да ли бисте се радије одрекли вида или слуха?
-Не разумем, зашто бих се ичега одрицао.
– Али рецимо, када бисте били у прилици да бирате, да се нагодите са Богом који од Вас жели да одузме само једну ствар, чега бисте се радије одрекли?
– Слуха наравно.
-Зашто?
– Мислим да бих се без вида осећао као потпуни инвалид. Лутао бих по простору, без компаса, без светла, без ликова. Можда не бих могао да чујем музику и друге људе, али бих зато могао да читам и разликујем дан од ноћи. Уосталом, такав недостатак је у друштву мање уочљив.
-Уочљив? Зашто мислиш да сви људи овог света обрате пажњу на тебе, а камоли на твој слух или вид? Људи су и овако изгубљени, пипају по простору, леже у мраку, седе, гледају се кроз мрак. Тако да је вид небитан. Једино важно, што би човечанство заиста и могло приметити јесте твој одраз у туђим очима. И заиста, то је једина важност вида. Онако како те други доживе, тако и ти доживиш себе. Без других не постојиш. Без других ниси важан. Без других се не рачунаш. Уколико не видиш тај свој одраз у очима, у стању си да седиш ту заробљен у телу странца никада га не упознавши.
Нисам знао шта да му одговорим. Желео сам да контрирам, али мој говорни апарат је немо мицао своја уста. Речи су се напињале да се породе из мене, али узалудно. Можда им је био потребан царски рез. Ово је протекло у виду мале паузе у којој је мој Писац видео да бурно реагујем на његове неосноване закључке. А онда је он загрмео на моју реакцију.
-Шта? Мислиш да нисам видео како буљиш у мене очекујући моју реакцију на твоје постојање? Пиљиш тим својим буљавим очима тражећи макар мрву одушевљења на твоје самосталне медитације, закључке о животу и људима? Мериш моје речи. Ја говорим нешто страшно важно, а ти све време гледаш у мој брк, не слушаш ме, него гледаш да ли ћу се осмехнути на твоју шалу, мисао или идеју.
– Али… али ја заиста…
Проговорио је из мојих уста глас неког плачљивка, онај исти глас који се правдао разредној и убеђивао је да ја нисам сломио вазу са цвећем, тај глас који је хтео да призна ко је то учинио и који би и признао само да се она још више наоштрила.
– Бадава ми говориш. Ја сам врло признат, популаран и надасве мртав писац. Зашто уопште и мислиш да бих се ја дивио теби, твом размишљању и говору када, овако мртав, то никако више не могу ни да искористим? А не верујем ни да би ти могао. Тако да је све то веома неважно.
Кад год би се овако наљутио, Писац је ужурбано узимао свој шешир, извињавао се и одлазио некуда. А ја сам остајао, недоречен, непотпун, не налазивши никакав смисао у његовим речима. Био сам надасве празан на тренутак, а потом би ту празнину обузела паника, усплахиреност, мисао да сам можда нечим наљутио своју омиљену личност те да ме он више неће никада посетити. У таквом бунилу, умео сам да проведем читаву недељу, све док он не би поново дошао. Тада бисмо се обојица правили да се ништа није десило, или сам се барем ја правио док се за Писца заиста ништа и није десило.
Знате, ако се заиста одбаци свака сумња да сам мртав, онда сам невероватно луд те се онда поставља питање како ме нико до сада није збринуо? А ја се не бојим збрињавања. Гледао сам оне беле кошуље те су ми некако и симпатичне и јадне. Обилазио сам и такве клинике, али кажу да нисам у њиховој надлежности.
Неколико пута сам чак покушао и да се добровољно пријавим.
– Добар дан.
– Добар дан, изволите.
– Ја бих желео да се пријавим.
– Тренутно не примамо нове запослене. Пошаљите свој Си-ви на наш мејл, па ћемо Вас узети у обзир чим будемо имали нова места… Ето, можда пред следеће изборе.
– Не разумете, ја бих желео да себе пријавим.
– Да себе пријавите?
Човек иза пулта ме погледа крајичком ока.
– Да. Знате, желео бих да пријавим себе да сам луд.
– Ахам.
Господин на шалтеру најпре нешто промумла, па прогута кнедлу и безизражајно одговори:
- Драги господине, ова установа ће Вам врло радо помоћи. Изаћи ћемо Вам у сусрет чим будемо у могућности. Уколико нам оставите свој број телефона, број личне карте, број осигурања, као и број жиро рачуна, јавићемо Вам се првом приликом.
- А када ће то бити?
- Чим будемо имали места. За сада је све попуњено.
Човек , чије је ноге појео болнички пулт, те је сада имао сто уместо њих, надвијао се нада мном као хоботница и ошинуо ме је погледом.
- Хвала, довиђења.
- Довиђења.
Након четвртог доласка, успели су ближе да ми објасне природу моје болести. Човек – хоботница ме је коначно удостојио једног практичног упитника о историји моје болести.
- Да ли је ико у Вашој породици третиран било којим психоактивним супстанцама?
- Колико ја знам није. Моја прабаба са дедине стране је често користила чај од мака, од времена кад је пала са дуда на главу, каже да ју је то смиривало и успављивало, али не знам да ли се то рачуна.
Господин са шалтера ме поново погледа попреко. Изгледа да га мој одговор није задовољавао.
- Да ли сте некада сами узимали психоактивне супстанце?
- Чај од мака и цигарете се не рачунају?
Ошинуо ме је још један преки поглед преко лица.
- Да ли сте некада имали халуцинације?
- Да, често разговарам са омиљеним писцем, али нисам сигуран да ли је то у сну или на јави, чак нисам сигуран ни колико су то халуцинације.
- Да ли Вас је неко пријавио надлежним органима за рушење јавног реда, покушај убиства или слично?
- Не, ја сам један пасиван лудак.
- Знате, Ви можда и јесте заиста луди као што тврдите и ми ћемо то свакако узети у обзир. Међутим, како још увек нисте опасни по околину, халуцинирате углавном код куће и још увек Вас нико није пријавио, ми ћемо вас задржати на слободи. Увек се можете јавити нашим лекарима и попричати са њима, они ће проценити да ли Вам је потребна терапија и преписати Вам је, уколико то Ваше осигурање буде покривало.
Како моје осигурање није покривало приватне сеансе и терапију, моје лудило је остало неизлечиво.
И овог четвртка, непогрешиво, Писац се поново појавио на мојим вратима. Одложио је свој капут, сео, значајно сркнуо свој чај, а потом започео разговор о Платону. Упијајући његове речи, седео сам потпуно растерећен. Чудно је како нас наизглед дубокоумни разговори узбуде и намакну нам осећај важности и смисла, те неколико часова заиста и мислимо о себи као о веома важним личностима. Сваки сусрет са Писцем је мени давао сличан осећај важности. Био је то као посмртни пољубац једног мртваца који враћа веру у живот после смрти. И заиста ми није било важно да ли сам мртав или луд, ни у којој димензији је овакав сусрет могућ. Тих неколико часова сам био један од великана, небрушени бисер светске књижевности, важан, мудар и невероватно компентентан да говорим о свим неосветељеним областима уметности.
Осећај ме је опијао, узносио међу звезде, а глас мог Писца је постајао ритам по којем сам плесао на небесима.
Тај исти глас ме је и пренео из ове занесености.
– И како се Вама чини у Вашој пећини?
– Молим?
– Да ли вам је превише влажно или исувише важно што чамите тако?
Кроз усне мог Писца су се помолили зуби. Први пут сам их погледао тако изблиза и нису деловали лепи, ни савршени као на фотографијама.
Узвратио сам му осмех. Покушао сам да се сетим о чему је говорио, љутећи се на себе због чињенице да заборавлјам речи свог омиљеног писца. Увидевши да је сваки покушај узалудан, употребио сам чувени маневар који често користим у оваквим ситуацијама – на питање сам одговорио још општијим питањем, које би требало да делује мудро.
- А зар није сам живот једна самотна пећина?
Нисам знао да ли је мој Писац открио мој покушај да купим себи времена док поново не почнем да га слушам, да ли је просто заобишао моје глупо питање и наставио са својом причом или сам га просто купио својом домишљатошћу, али он је ипак наставио.
- Откако сам умро, према животу имам један другачији став. Могу га гледати са одличне дистанце и уживати у њему као у некој доброј представи. Мислим да бисте могли да ме разумете.
- Да ли то значи да сам заиста мртав?
- На то питање Вам не могу дати одговор. Због чега Ви мислите да сте мртви?
- Сусрети мртвих и живих нису могући у нашем свету.
- Разумем. Дакле, због мог присуства Ви се осећате мртвим?
Не бих то могао да признам свом Писцу. Била би то огромна увреда, коју нико од нас не би преживео.
- Не бих то баш тако рекао.
- Не, него бисте ублажили свој исказ наравно. Трудили бисте се да не звучи превише грубо, зар не?
Нисам знао шта да му одговорим на ово питање. Видео сам да мој Писац кроз мене види све што сам мислио. Вероватно је и из оног глупог питања о пећини већ схватио моје праве мисли.
- Не, немојте то тако мислити. Не знам…
Мој глас је опет добијао призвук плачљивка. Требало би убедљивије да лажем. Писац је ћутао и гледао ме тим проницљивим очима, а на бради му је подрхтавао подругљиви осмех. Узвратио сам питањем.
- Да ли Ви заиста мислите да сам мртав?
- Да ли би ти желео да будеш?
Ово питање ме је извело из досадашњег тока мисли и развило једну нову. Као жуљ који не смемо да пробушимо, а ипак га непрекидно стискамо, мисао ме није напуштала и чинило ми се да сам рођен са њом. Универзум је очигледно пронашао занимљив начин да ми саопшти да сам умро и заиста им морам честитати на креативности.
Мој Писац ме је и даље посматрао, налазећи очигледно невероватну забаву у свему овоме.
- Знаш, уколико заиста желиш да будеш, то можемо да уредимо. Постоји мноштво добрих писаца који су сами себи одузели животе. Решили су да оду у незаборав уз громки аплауз и јеку. Умели су да кажу: „Доста“ . То им признајем и искрено честитам. Није срамота.
- Не разумем. Ја нисам мртав.
- Мени не изгледаш као мртвац. Него, вратимо се на моје пређашње питање – да ли се у мом присуству осећаш тако? Да ли у мом друштву осећаш да ниси жив?
- Не разумем.
- ТИ. ДА. ЛИ. ОСЕЋАШ. ДА. НИСИ. ЖИВ. У. МОМ. ПРИСУСТВУ?
Глас мог Писца је загрмео. Разлагао је речи на слогове као да сам глув, обраћао ми се као умоболнику болничари упорно питају да ли жели воде док он тупо гледа преда се.
- Да.
Не знам на које питање сам тачно одговорио. Да ли на оно постављено лудаку или на питање које ми је Писац постављао. Желео сам воде. „Да“ је склизнуло са мојих усана, али остале речи су остале испретуране у мом грлу и гушиле ме. Да сам желео да их искашљем, изашао би само крик.
Писац се насмејао. Изгледао је као да говори о времену и да сам ја убацио неку уобичајну досетку коју уљудно треба пропратити благим смешком.
- Онда знаш шта ти је чинити?
- Шта?
- Убиј ме.
- Ви мора да се шалите.
- Смисао за хумор ми није много помагао ни док сам био жив. Убиј ме. Ја сам одвећ мртав и меи то ништа не значи, али за тебе ће то бити сасвим довољно.
Седео сам празне главе, очију и срца. Чини ми се да ми је чак и желудац био празан. Желео сам да будем паметан, мудар и разборит. Али нисам. Убити једну тако племениту особу, био би грех против човечанства. Убити било ког другог, био би грех против људскости.
- Не могу.
- А шта те спречава? Убиј ме.
***
Заиста не знам зашто сам вам све ово испричао. Било ми је потребно да схватите сву муку живљења између смрти и лудила, али и многе нелогичности у томе. Није ми јасно због чега је мој Писац одабрао баш мене, па макар суделовао у тако бизаном чину.
Знам само да сам, након овог немилог догађаја, осетио потребу да пишем, да запишем све ово као упозорење осталим писцима а не навраћају код мене без преке потребе, чак ни ако су мртви.
Невена Чолић
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
