Етикета се налазила напред.Покушај да се избегне незнање је за њу био тежи него признање да не зна. Било јој је тешко да одлучи да ли да жмури или да отвори очи и заплаче.
Епитет јаке жене је пролазио, била је јака, могла је да поднесе растанке и отказе, немаштину и олује, али те борбе нису представљале ништа друго него суочавање са животом. А њен немир није имао везе са животом.Како гледати својој љубави у очи да умире? Још као дете је научила да се љубав храни љубављу, да се мржња гаси доброчинством, да се машта везује за креативност и да је успех искључиво њена одговорност.
До своје двадесете, сликала је сваког дана. Једна боја, друга боја, трећа…. све док не употпуни стафелај са милион белих танких папира који ни белу висе немају на себи. Када заврши слику, паковала би ствари и седела у аутобус, умирући од жеље да прича како је која боја настала, како су ту разложени осмеси других, расцветали изласци са драгим људима, добри стихови мртвих боема…. Али није успевала да сложи реченицу у нешто конкретно до сада. Тако би се фини везови њених мисли распарали у нејасне поступке и чинило се као да пуно греши јер разуме, а не успева да искаже.
На свом путу за Сицилију, знала је много тога. Знала је више него пре: знала је да руже не разговарају једна с другом када их она слуша, знала је да намере људи нису више тако чисте као пре, знала је да не може да ужива половично у нечијем Давању док тај Неко, док је убеђена да је Њен, заправо је више него свој…
Чула сам њену мајку како прича о њеним скакутавим одласцима на часове балета, њене косе од кашмира, расчешљане као класје равничарско, упијала сам сваку рец о њеном страху од воде и томе како зна да ствара Мир усред галаме… Сећам је се када ми је једном рекла како су јој смешне све те фигуре које јој причају да никада нису упалиле свећу у мраку и које мисле да Мржња носи Свет…
Она није веровала у релативно, није могла да се помири са тим да неће живети заувек, да ће једног дана умрети од гушења у сопственим разочарањима. Како се време протезало између ње и њених зеља, успевала је да победи град у коме хода, погледе који јој не верују, реци које је вређају, али је остао један страх од једног ничим изазваног лошег јутра где је схватила да само она мозе да носи терет своје будућности.
Етикета се налазила напред. Гребала ју је и правила мали црвени круг на доњем делу врата, али је осорно трпела, знајући да не сме да скине хаљину јер је голотиња тог разочарања била тежа од самог нервног слома који би могла доживети.Разговарала је са својом сенком дуго о томе како би требала променити став и наглас рећи да може да се носи са истином непостојања свега од цега је хранила Дух али се сваки пут део ње бунио и терао је на сан убеђујући да ће се све променити кад заспи, да ће можда сан отклонити сумњу. Будила се ознојена, узаврела од немира и туширала се дуго како би отклонила лудило у уму које је узимало маха.Етикета се налазила напред, а маказе у другом свету и остало је само време да јој докаже да се ипак, можда, негде, није преварила када је одлучила да верује.
AЈША
